Opis: U nedelju sam im'o izuzetno, veliku čast, da se sretnem "sas" jednim od naši', najpoznatiji' "Milošefčana" - Rankom Žeravicom. "Bijo" u "kratku posetu" kod brata Milivoja i naravno bratanca Čedomira, vlasnika BOSCH Diesel Centra - Žeravica...
"ZaMolijo" sam ga za kratak intervju, "naŠta" je vrlo rado prist'o, jer mi je kaz'o, da - svakodnevno "posećiva naš novoMiloševački" sajt i to dal' "diGođ" iz Srbije il' Španije, "di" mu živi stariji sin il' iz "Omerike, di" mu je mlađi sin !!!
Pod njegovom trenerskom palicom su "izRastili mlogi" asovi, osvojili smo prvo "sevetcko" zlato u "košarku", a trenir'o je klubove širom bivše Jugoslavije i "jEvrope". Baš "uTe okvire, teško da postoji uspešniji "štručnjak" od njega, no nije nam to bila tema, neg' Miloševo, to jest njegovo Karlovo, kako on to kaže:"Primetijo" sam po izrazu lica, da se jako dobro i rado seća tog' doba detinjstva, koje mu je prerano prekinuto okupacijom, jer mu je tad' otac Milorad odveden u zarobljeništvo, pa je to vreme uglavnom "provodijo" kod ujaka Uroša, kog' su na nesreću kasnije u toku jedne noći, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, ubili partizani, kao i još nekol'ko najbolji' seoski' domaćina...
- Imao sam lepo i bezbrižno detinjstvo, jer su moji bili dobrostojeći, a otac je čak i pre Dugog svetskog rata obrađivao zemlju sa dva traktora i svim pripadajućim poljoprivrednim mašinama. Naravno, u najprijatnijem sećanju mi je ostalo školovanje u Karlovu, koje sam kasnije nastavio u Kikindi. Tad' se putovalo vozom, a ustajalo se u pet ujutro, da bi se vraćali u kasno popodne. Iz Karlova je putovalo tridesetak učenika i jedno petnaestak učenica, a interesantno je bilo da smo putovali u odvojenim vagonima - posebno ženske prvim, a mi muški u preostala dva vagona. U tom prvom vagonu, koji je važio za "intelektualni", na neki način predvodnik je bio Sredoje Čiča Stanaćev, kasnije poznati doktor poljoprivrednih nauka, svetski stručnjak za proizvodnju šećerne repe i u njemu se uglavnom čitalo. U drugom, u kome sam nekako prirodno bio i ja, predvodnik je bio Laca, čije sam prezime zaboravio, a koji je na žalost kasnije stradao u logoru Mathauzen. On je bio pravi lider, tako da kad' naredi kartanje po vagonu - svi smo se kartali. Bio je dobar sportista i on me je još tada opredelio da doživotno navijam za Crvenu Zvezdu. Čekajući voz posle škole, stalno smo igrali fudbal protiv Mokrinčana, koji su kao i mi čekali voz za povratak kući i to do zadnjeg momenta, tako da smo bukvanlo uskakali u taj naš zadnji vagon, koji bi već uveliko bio u pokretu, što svakako nije odgovaralo željezničarima. E jednom smo tako uskočili u vagon, koji se posle nekoliko desetina metara zaustavio, jer su ga željezničari otkačili od kompozicije i tako nam se osvetili, pa smo morali da čekamo sledeći voz oko devet uveče... Uvek je bilo nekakvih dešavanja u tom vagonu i tako recimo..., znalo se da moja i još tri porodice, svake druge nedelje kolje tele i deli to meso na četri dela, a sećam se, kasapin nam je bio Radovan Kaljuga - deda sadašnjeg vlasnika Banatskog kulturnog centra. Posle te nedelje, ponedeljkom i eventualno utorkom, znalo se da nas nekoliko u torbi imamo sveža, pohovana mesa, pa je glavni štos bio da nam brzo iz džepa istrgnu voznu kartu, bace je pod sedište i dok Vi nađete kartu - pojedu Vam to meso...
Posle okupacije nove nevolje - porodica mu je žestoko konfiskovana i maltene sve im je oduzeto, a otac je ponovo odveden na prinudni rad, al' ovog puta od strane nove komunističke vlasti. "Negdi posla" rata u beodransku osnovnu školu, fizičko vaspitanje je predav'o Spajić iz Kikinde, koji je osnov'o prvi "žemski" i muški košarkaški klub u "selo" i to je Ranku opredelilo budućnost...
- Uvek sam bio nemirnog duha i ako nije bilo posla, kasno sam se vraćao kući. Obično bi posle škole odmah išao u Beodru, jer sam tamo imao devojku. U jednom periodu okupacije, bio je uveden policijski čas, tako da se posle devet uveče moralo u krevet i sećam se jedne jesenje večeri kako je bila lepa mesečina, legao sam i brzo zaspao, kada me je odjednom ujak probudio da idemo, da sa neke njive donesemo tulaj. Naravno, ja sam u onim paorskim kolima odmah legao da nastavim sa spavanjem, kada sam i primetio da je Mesec maltene u istom položaju kao i kada sam legao, a na moje pitanje da li je ujak siguran da je jutro, odgovorio mi je da nije ni gledao na sat, tako da nije bitno i na sreću niko nas nije zaustavio od strane policije...
- Zbog uslova, zvanične utakmice smo igrali u Novom Bečeju, negde u blizini sadašnje Osnovne škole Miloje Čiplić. Prvi beli dres i crne gaćice mi je sašila moja majka, a loptu smo sami šili od kože, tako da ja i dan danas znam kako se to radi. Novobečejci su nam bili veliki rivali i prijatelji i često smo sa njima posle utakmica zajedno provodili vreme na Tisi. Vođa puta na tim utakmicama je nama košarkašima bio raspoređen od strane fudbalskog tima, koga košarka uopšte nije interesovala, pa nije ni prisustvovao utakmicama, nego je lutao po gradu. Pred kraj jedne od tih utakmica, pitao je nekoga za rezultat, a ovaj znajući da ga košarka ne zanima mu je odgovorijo da Miloševo gubi, jer im je sudija isključio golmana, našta je ovaj tako burno reagovao i uleteo u teren da je utakmica nakratko bila prekinuta !!! Za lokalnu košarku, najznačajniji događaj se desio negde 1948-me, kada smo ugostili ekipu Proletera iz Zrenjanina, tada državnog prvaka. Utakmica se odigrala na fudbalskom terenu, koji je nekada bio pored sadašnjeg prostora za vašar, ka željezničkoj stanici i opet uz napore fudbalskog kluba. Oni su postavili koševe, označili teren, a posebnost su bile petromaks lampe, pa je to ustvari bila noćna utakmica. Te lampe su radile na gas i postojale su tri, od kojih jedna baš i nije bila ispravna, pa je u prvom poluvremenu Proleter pucao na koš koji je bio slabije osvetljen...
- Jel' se sećate ko je "bijo" najbolji "odNaši" ?
- Kako da ne..., Ivica Rauški, nažalost pokojni je..., pa zatim Rada Rauški..., ustvari Rada je tu bio glavni...
- I šta je dalje bilo ?
- Zrenjaninci nisu bili zadovoljni učinkom, no nadali su se da će proći bolje u drugom poluvremnu, kada su trebali da pucaju na bolje osvetljeni koš, no naši organizatori su u međuvremenu zamenuli lampe, pa su opet pucali na lošije osvetljeni koš !!!
- Pa..., jestel' pobedili ?
- Ma kakvi..., izgubili smo, no sećam se da je mene bilo užasno sramota, ali tako je nekada bilo, uvek se favorizovao domaći tim...
- Tad' ste otprilike otišli u Beograd, na studije ?
- Da..., interesantna je stvar, da sam tada, znači posle jedno dve i po godine bavljenja košarkom, prvi put video jednu zvaničnu košarkašku utakmicu i to na Kalemegdanu, gde je pobedila ekipa 6-tog oktobra i tad' sam započeo košarkašku karijeru...
- Slike dana dodatak - Stalni saradnik "naNaš" sajt Miša Melenčovan iz "Omerike", nam je posl'o sledeću recitaciju:
- I tada sam rado dolazio u Karlovo i ako je bilo nekog posla, pamagao sam ocu, koji se vratio sa prinudnog rada, kao i bratu Milivoju. Sećam se da jednom nekakva vršalica nije radila kako treba, pa su mom bratu prigovorili kako ne može dugo da je opravi, a da je tu Ranko, već bi uveliko radila, našta se moj brat silno naljutio. Kada je bilo posla nije bilo razumevanja za moje bavljenje košarkom, pa sam tako jednom celu noć sa ocem popravljao traktor i bez spavanja otputovao vozom u Suboticu, gde je moj tim imao meč i to u jedanaest sati pre podne, po jakom suncu i tu sam verovatno u životu doživeo največće napore i pomerio granice sopstvene izdržljivosti. Desilo se da sam nekoliko puta izvukao grdnju od strane oca, a sve razmišljajući o budućoj utakmici, a ne o poslu, pa mi se desilo jednom da nisam otkočio neku mašinu koju sam trebao da pomerim uz pomoć traktora..., sve se zadimilo i otac je baš vikao !!!
- Kasnije ste, kao trener Partizana i kasnije Crvene Zvezde, dovodili oba tima "kodNas" u Novo Miloševo, što su "zaNas" bile izuzetne "utaknice"...
- Kako da ne..., ali i dan danas se učesnici najviše sećaju druženja posle tih utakmica tamo iza Omladinskog doma..., u onom prostoru Sportkog kluba..., sa mojim zemljacima...
- Pa gospodine Žeravica, dal' sam Vas "uDavijo sas" pitanjima, jal' dosta bilo za "danaske" ?
- A ne nikako, ja uvek pričam svima o mom Karlovu i Miloševu i ukazujem na Vaš sajt i želim Vam puno uspeha u daljem radu, a priču ćemo nastaviti drugom prilikom, jer još toliko toga ima da se kaže...
Žeravici Ranku
Od Karlova vatrenoga,
Davno ode, Žeravico,
Da rasplamsaš košarkaše,
Iz pepela vrela ptico.
Žeravico, oj plamenu,
Stara nado, novog veka,
Ti si oganj rasplamsao,
U košarci, kod čoveka.
Pod tvojim se žarom peče,
Vec šezdeset vrelih leeta,
Sve najbolja omladina,
Košarkaša celog sveta.
Posebno te pozdravljamo,
Svi mi Srbi Belog Sveta,
Jer u svetu, čerez tebe,
Poštuju nas, Vatro Sveta.
Batanjski, Juna 19-og, 2007-me.
| Copyright © Dragan Belic - |  |
- All right reserved |
| Vaš mâli prilog, "mlogo" znači, a u cilju "dâljnjog, svakodnevnog izlaženja" ovog sajta !!! |  |
| Link sponzora |
Link sponzora |
 ... |
|
 |
 |
|
Arhiva Slika dana: - po mesecima !!! - po godinama !!! |
 |
 |
 |
|
DownLoad-ujte, odštampajte i "nalepte digođ naZid aktualni novoMiloševački" kalendar za tekući mesec... |
|
