Opis: U čast osvojene zlatne FIAP medalje ( u "kategoriju" crno bele fotografije na "ovogodišnje Bijenale" nacija svi' "svecki" foto saveza u "Slovačku"...), Ljubomir Bata Kojić je "jučeraske" im'o samostalnu izložbu fotografija u "Novi Bečej" i to u "galeriju" Selo...
Evo, spremili smo Vam jednu panoramu, da bi "baš osetili u kaki prostor su smešćene" pedes't i ćetir' Batine fotografije:
Napomena - da bi je vidl'i celu, "prePušavajte" strelice za levo - desno ispod fotografije...
"Komplektnu" izložbu je "omogućijo precednik" naše novobečejske "obštine" Miša Vrebalov, uz "anganžman" načelnika za Društvene delatnosti Stevana Davidovića i "diriktorke" Doma kulture Zerebelji Edite...
..., koja je pozdravila prisutne i o'ma' dala reč dr Željku Škrbiću, profesoru na "novosadcku Akademiju" umetnosti, "odceka" za fotografiju.
Profesor je u "jedan nadahnut i dirljiv govor", izmeđ' ostali' i napomen'o, da Novi Bečej ima tu čast, da "bidne domaćin izložbe" fotografu "sveckog kova", čija dela "zaslužujedu svetcki centri" tipa Londona, Pariza, Njujorka i "mlogi" drugi'...
..., posla čega je "koju reč rekno" Geza Lenerd, najmlađi majstor fotografije u "istoriju" stare "Jugoslavije" ( takođe i "nosijoc najvećog" međunarodnog FIAP-ovog zvanja - EFIAP , kome se prilikom obraćanja "kreće sas" obaveznim - Vaša ekselencijo !!! )...
Šta drugo "izOTog" govora da Vam "priPričamo", neg' da je jedan tak'i čo'ek prizn'o, da bi mu bila čast, da neke Batine fotografije "visidu na zidove" njegovog doma !!!
Za "ukupnu umetničku atmosferu", muzički je doprin'o Vladimir Todorović, "Milošefčan po materi" Slavici, svirajući na "akustičnu gitaru", što možete i vidite "saSlike"...
I "konačan sud" o izložbi - Novobečejci su jako lepo dočekali i prihvatili "našog" Ljubomira Batu Kojića..., u "naredne dve godine - sveckog šampijona", što se tiče crno-bele fotografije !!!Dana'nje Slike dana dodatak - izvod iz "ovom prilikom", štampanog kataloga:
Slike puke istine
Kada pokušate da zamislite šta se nalazi iza površine stvarnosti ili kako ona uopšte izgleda, oko vas se zatvara mistično "vrzino kolo". Bivate obuhvaćeni kandžama sentimentalizma, jer sticanje znanja jeste upravo jedna od njegovih omiljenih vrsta. Shvatićete da, ako uz sve to držite i fotoaparat u rukama, fotografija nije, niti će to ikada biti, rezultat slučajnosti. Svet izgleda dostupniji nego što jeste, jer već je fotografisanje samo po sebi događaj, pokušaj da se dešavanje ( ako već nemamo pravi i direktni uticaj na njega ), ne izmeni barem dok traje snimanje, jer je autor iskazao svoju prećutnu saglasnost akterima na sceni.
Ljubomir Kojić svoju umetnost ne gradi na optimističkom viđenju postojanja, već, naprotiv. Okružen prizorima banatskog sela, koje nažalost, preživljava najveću krizu svog postojanja, on se s paorima i pastirima prepušta vežbama u asketizmu, jer konstantno otkriva jedinstvene životne filozofije ljudi s kojima je neprekidno u kontaktu.
Iako je jedna od definicija fotografije to da predstavlja pokušaj da se uspostavi dodir s nekom novom, unapred predefinisanom stvarnošću, na fotografijama Ljubomira Kojića to jednostavno nije slučaj. Niko mu ne može zameriti ni to da je vrednost informacija sadržanih na njegovim fotografijama jednaka umetničkoj fikciji i nekoj ličnoj intepretaciji. Ono što se svima nama sviđa dok posmatramo njegove fotografije, dok saznajemo i, čak pratimo priče pojedinih aktera, jeste odsustvo špekulacija i veoma dobro prikriveno prisustvo mašte. Ova najjača aroma brižljivo je sakrivena u masi i autor nam ne dozvoljava da vidimo na koji način on mašta o svetu oko sebe. Obuzet elegijom fotografije, svaki, pa i naizgled najbanalniji susret, najmanji događaj prolaskom kroz objektiv na Ljubomirovom fotoaparatu dobija ono najvažnije - dostojanstvo. Kroz više nego jasno definisanu liniju svog umetničkog senzibiliteta i neprestano širenje svojih, veoma ličnih, vizura postepeno nam postaje jasna širina i raspon značenja koje nam Ljubomir Kojić uporno i neumorno pokušava saopštiti. Čak i onda kada nije siguran da će bilo ko u potpunosti shvatiti poruku koju nosi snimljeni prizor, ponekad sakrivenu kao da je ispisana magičnim i nevidljivim mastilom, on ga vredno beleži, jer stižu neka nova pokoljenja, neki novi posmatrači koji će otkriti i dešifrovati nama nevidljive priče. Neće ih biti mnogo, jer je odlika naše civilizacije povođenje za trendovima, a to je ono čega nema na fotografijama ovog autora. Ljubomir nam i ovom prilikom za to izdaje potvrdu, lični sertifikat, da nijedan deo ovog velikog mozaika koji grade njegove fotografije, nije nastao korišćenjem najnovijih tehničkih pomagala namenjenih dobijanju trenutnih rezultata (čija vrednost u vremenu jeste isto tako kratka). Uverava nas da je pre trenutka snimanja postojala jasna namera i da je nastanak svakog snimka povezan uhvaćenim iskustvima - modela i fotografa istovremeno. I ta neposrednost ličnog obeležja fotografskog govora praćena je jedinstvenom etikom i veoma specifičnom estetikom po kojoj je Ljubomir Kojić postao poznat širom sveta. On jednostavno ne pokušava da nam objasni dubinu fotografskog mišljenja, sociološkog i psihološkog stanja, širinu emocija, ne traga za znacima postojanja (jer su njemu oni veoma jasno vidljivi), a, takode, nema ni potrebu da analizira put nastajanja jer je odavno odredio smer svog odnosa prema ljudima ravnice.
Mnogo puta imao sam priliku da čujem komentar: pa šta ovde ima zanimljivo, sve je ravno i sve je isto. A ova naša ravnica je škrta, svoju lepotu neće otkriti svakome, ali kada to uradi...
Samo naizgled statične fotografije prosto ključaju emocijama, neverovatnom količinom prikazane i sačuvane energije koju ti ljudi nose u sebi, a koju je najlakše videti kada se zagledate u njihove oči. Minimalizam velike ravnice odgovara nekim postulatima umetnosti, a ovi jednostavni ljudi pričaju nam ne tako jednostavne priče.
Gledajući fotografije Ljubomira Kojića vidimo da je bezgranično sebičan i veoma ljubomoran na svoju ljubav - ravnicu. Sebičan jer prepoznatljivost njegovog stila skoro da ne ostavlja mesta nikom drugom. On će vas rado i nesebično upoznati sa ljudima čije duše ne krade svojim fotoaparatom, već ih, naprotiv, čuva u jednom posebnom, skoro levitirajućem stanju zaustavljenog trenutka. Veoma brzo shvatite da se možete lepo družiti, ali da za fotografisanje morate potražiti neko drugo mesto. Banatska ravnica novomiloševackog atara ipak pripada samo Ljubomiru Kojiću.Milan Živković, MF FSS, ULUPUDS
ReFoto - magazine for culture of photography
| Copyright © Dragan Belic - |  |
- All right reserved |
| Vaš mâli prilog, "mlogo" znači, a u cilju "dâljnjog, svakodnevnog izlaženja" ovog sajta !!! |  |
| Link sponzora |
Link sponzora |
 ... |
|
 |
 |
|
Arhiva Slika dana: - po mesecima !!! - po godinama !!! |
 |
 |
 |
|
DownLoad-ujte, odštampajte i "nalepte digođ naZid aktualni novoMiloševački" kalendar za tekući mesec... |
|
