NovoMiloševačka Slika dana - 02.02.2011

Svečarski umor ...

Svečarski umor ...

    Opis: Evo, da Vam se mi "Milošefčani", opet "malko poFalimo" - od proteklog vikenda, naš književnik i "diriktor Banatckog" kulturnog centra iz Novog Miloševa, Radovan Vlahović - Kaljuga, ima svoju kolumnu u "dnevni list" Danas...

     Petak, 22. januar

     A želeli smo da se ove nedelje odmorimo od proteklih januarskih praznika, slava, predslava, pojtarja, trojtarja i dvoždernjača. Izašli iz obaveznog konzumiranja jake hrane, dobrog pića i samozaborava hotimičnog koji je tradicija praznovanja nametnula.

    Završili sa zdravicama rodbini, kumovima, prijateljima, i onako dobro nagledani televizije počeli da prezamo od svega što liči na praznovanje. I bilo je kao u snu, a onda smo se najednom probudili, mada nismo hteli, stvarnost nas je povukla za rukav i težinom i snagom svojih problema nametnula pomalo bolno suočavanje sa računima, budžetskim deficitom, porodičnim i državnim. Najednom otrežnjeni i žustri počinjemo, sa zebnjom u srcu, uz kafu i cigaretu, sagledavati sve opasnosti koje vrebaju iz praznog novčanika. I na mah se pokajemo što smo bili toliko veseli i raskalašni za vreme praznika, što smo toliko potrošili, i kako je moguće da smo se toliko zaboravili. Računi stižu, a oni koji potražuju od nas kao da su se skupili i odlučili da nam ovu nedelju učine posebno teškom i mučnom. I svi su se urotili protiv nas i traže da im se baš u ovom neprimerenom trenutku obratimo s uplatama za račune.

    I nema nam druge, setimo se ko je nama dužan, pa krenemo u hajku za naše pare, sve jednako pravdajući se da imamo obaveze i da se obaveze moraju izvršavati. Napijamo malo osvećene bogojavljenjske vodice, malo kafe, zapalimo novu cigaretu i preživljavamo dan sve verujući da imamo privid delanja i da će već napokon doći vikend koji će nas malo smiriti, dozvoliti da razmislimo kuda ćemo i kako ćemo.

    Poslednji radni dan u nedelji je, inače, osvanuo sa jakom košavom i krupnim vodnjikavim pahuljama snega. Poslom sam putovao za Novi Sad, po lokalnom putu, kroz više naseljenih mesta, sat i petnaest minuta vožnje. Košava je nemilosrdno tukla u šoferšajbnu, brisači su radili, put gotovo prazan, samo vozila za snabdevanje. Prošao sam sporednim ulicama kroz Novi Bečej koji je tih dana imao ponovljeno glasanje za mesni samodoprinos. Narod je podeljen, Novobečejci neće ni kako hoće. Na brani kod Tise, srećem ljude kako na biciklu vuku sveže nasečena drva za loženje. Sirotinja i nema druge do da se snalazi. Zaustavljam se na pumpi, točim po novoj ceni. Čitam, Evropa se na našu vladu mršti, zahvatili su više akcize nego što je dozvoljeno. Vozim dalje, sa leve strane ribnjaci sa čijih obala se talasa trska. A sa desne, štrče panjevi sveže odsečenih topola, kraj njih žbunje od drenjina i šipaka, i pruće što se povija u jakim naletima vetra. I nisam ni primetio kad sam stigao do Temerina koji je, zajedno sa Bačkim Jarkom i glavnom ulicom dugom desetak kilometara, sa gustim saobraćajem i leti i zimi, uvek kao neka brana koja se ispreči između nas Banaćana i Novog Sada. Bilo je oko podneva i ulice su bile pune vozila, semofori su radili, i brisači su radili, i stakla u autima su se znojala, i vozači su bili nervozni, i ja sam bio nervozniji nego obično, i samo sam u sebi mislio da završim posao u Matici srpskoj pa da se vratim kući. Naravno, usput sam video ljude kako ispred prodavnica puše i drhte na zimi. I u dvorištu Matice, video sam činovnike, matičare, kako piju ekspres kafu i puše, uvijeni u kapute nešto skakuću, cupkaju i kao pričaju. Naša najstarija kulturna institucija mi je izgledala zabrinuto i zamišljeno, ili se to pod udarom snega i košave samo činilo.

     Subota, 22. januar

     Za razliku od drugih ukućana, ustajem ranije. Sa trgovkinjama iz obližnjeg marketa imam dobar i prijateljski odnos. Daju mi dnevnu štampu da pročitam i da vratim. Prelistavam na brzinu, svetske vesti, domaće vesti, sport, kultura, ekonomija, horoskop... Vidim da ništa od naslova ne utiče preterano na moj maleni život. Još uvek je hladno, smrzlo je, po ulicama od nepočišćenog snega i vode napravila se tociljarka. U Beogradu, čitam, studentima plaćaju čišćenje snega. Kod nas u selu se zna da svako mora ispred svoje kuće da počisti, a ako u komšiluku nema nikog, onda i kod komšije.

     Nedelja, 23. januar

     Dok žena kupuje na pijaci, stanem u kraj i razgovaram s meštanima. Selo je poslednjih desetak godina promenilo navike, žene iz klasičnih paorskih domaćinstava viđam na pijaci kako kupuju luk i krompir, kako kupju sir i šargarepu. Nekad se to sve proizvodilo, a sad kažu nemaju računa. Slušam, kraj mene ljudi razgovaraju, jadaju se na niske otkupne cene poljoprivrednih proizvoda, podzemne vode, politiku odvodnjavanja i na to da ima mnogo neuzorane zemlje po našem ataru, jer se njivama ne može prići od vode. Kažu klima se menja, spominju kako neka sela grcaju u vodi i kako će, ako se nešto ne promeni, zasigurno biti gladi.

     Ponedeljak, 24. januar

     Dan mi je osvano sa mišlju na televizijski prilog koji je sinoć emitovala televizija Velika Kikinda gde sam video da je potpredsednik opštine Miloš Latinović, koji je i sam književnik, primio na visokom nivou tri mlada pisca: Srđana V. Tešina, Miću Vujičića i Srđana Srdića. I naravno, bila je u lokalnim novinama i fotografija koju sam nazvao četiri musketara, a ispod je pisalo da opština podržava mlade pisce. Lep primer, a Kikinda je uvek davala na kulturu.

     Utorak, 25. januar

     Ovo je dan kad se svi sete da im neko nešto duguje i da treba nekome i nešto da plate. Tako su i mene podsetili da treba da platim telefone, da su stigli računi za gas, da svakako treba platiti struju, pošto su električari već krenuli da isključuju dužnike.

     Sreda, 26. januar

     Od detinjstva mi se čini da je ovaj dan kao srednji prst na ruci. Velika i značajna, prosto iscuri između prstiju, a da ne primetim. Sa druma čujem zvrndaju traktori, kamioni, čuje se i konjski topot, to se neki paor sigurno vraća iz mlekare, nosi na špediteru nekolko praznih kanti. Na trenutke se čuje i blejanje ovaca iz komšiluka i uporno brujanje čekićara koji melje hranu za svinje. I svi nešto žure, jer sutra je praznik.

     Četvrtak, 27. januar

     Proslavljanje svetog Save po školama je počelo u četrdesetim godinama pretprošlog veka. Začetnik ove ideje bio je reformator i tadašnji sekretar Matice srpske, i književnik, Teodor Pavlović. Po školama se organizuju rezanja kolača i svetosavske priredbe. Neke crkvene opštine su delile deci paketiće, a neke prave svetosavske balove. Mi smo narod koji voli da slavi i veliča. Završavamo januar sa ovim svetiteljem pomalo već umorni od svetkovanja.

     A kad smo kod svetosavskih balova, uvek mi na pamet padne jedan naš lokalni političar, inače nosilac diplome kumrovačke političke škole, koji se u pozdravnom govoru, zahvalivši se prisutnim, obratio i prvom arhiepiskopu srpskom sledećim rečima: Hvala i tebi, druže Savo!

    Takav smo mi svet.

    I eto..., šta drugo da Vam kažemo, neg' da kupujete dnevni list Danas, "zaTo" što "u njega" - ima šta da se pročita !!!

Copyright © - Dragan Belić - All right reserved
Link sponzora   Link sponzora

  ...
Arhiva Slika dana:

- po godinama !!!

Ova Slika dana, al':