NovoMiloševačka Slika dana - 30.07.2009

10-ti Dani Teodora Pavlovića II ...

    Opis: "Drugi dan" ovogodišnji', Deseti Dana Taodora Pavlovića je poč'o u "polak deset prePodna, sas" Svetom liturgijom "uCrkvu" Svetog Arhangela Gavrila i rezanjem slavskog kolača...
    Kum slave je "bijo" Nikola Budišin "sas" porodicom...
    U "šes cati poslapodna", počela je promocija autora izdavačke kuće "Banatcki" kulturni "center" iz novog Miloševa u "koju su učestvovali": Anđelka Grujić, Desanka Ristić, Dobrivoj Martonoši, Kristijan Nađ, Marija Tanackov, Dragan Pop Dragan, Đorđe Popov, Slavica Majin, Aleksandra Bojić, Rođenkov Gruja, Emil Radnović, Otto Virag, Dragan Mijatov, Predrag Radaković i Edita Zerebelji Tenji...

    Veče je dalje bilo posvećeno ovogodišnjem laueratu, Draganu Rauškom, autoru brojnih Priloga za monografije o Novom Miloševu, osnivaču etnološkog muzeja Kotarka...

    ..., "posla" čega su dodeljene nagrade za publicistiku...
    Moramo "naPomeniti" da je još "prvi dan" manifestacije prof. dr Jovan Popov, "uručijo" Zahvalnicu Matice "srbske", Radovanu Vlahoviću Kaljugi, osnivaču Dana Teodora Pavlovića za saradnju, pomoć i podršku ostvarivanju naučni', književni' i kulturni' programa Matice "srbske"...

    Zahvalnicu su takođe primili i Dušan Popov Gedža, "precednik" crkvene "obštine" Dragutinovo i Milan Budak u ime svoje nedavno preminule majke, posthumno nagrađene Spomenke Budak, popadije oca Dragana...
    Program "bijo" završen nastupom hora Sava Trlajić iz "Mole"...
    I "zaKraj" ove Slike dana, evo govora koji je "sastavijo i kaz'o diriktor Banatckog" kulturnog centra, Radovan Vlahović - Kaljuga, posvećen Draganu Rauškom...
     Ovu nagradu sa imenom i likom Teodora Pavlovića ispisala je kulturna istorija Srba i naseljeno mesto Novo Miloševo. Gospodin Dragan Rauški, obeležen od tvorca vasione, neba i zemlje, kao čovek koji će sakupljati predmete iz naše starine, našeg zavičaja, koji će otimati od zaborava i beležiti brižnošću iskrenog kulturofila. Primiće je kao publicista, muzeolog i kao zadužbinar, pred kojim je zadatak da mu ovo priznanje bude podstrek i obaveza da sa još više ljubavi i energije produži ono što je pre petnaestak godina počeo na zadovoljstvo svih nas.
    Besmrtno delo Teodora Pavlovića inspiriše i svetli, a nešto jače, i bolje, i više od kad su pokrenuti od strane Crkvene opštine Dragutinovo i Matice srpske iz Novog Sada "Dani Teodora Pavlovića".
    Između Teodora i Dragana postoji nekoliko sličnosti: i jedan i drugi su predano, pedantno, posvećenički radili i rade za dobrobit svoga roda - kod Teodora je vasceli srpski rod, kod Dragana njegovo selo je njegov rod. Njegovo selo je centar sveta odakle on promatra, i proživljava, i doživljava svet. Teodor je u skladu sa romantičarskim idejama pozitivistički pristupao kulturi. Dragan Rauški živi u postmodernom i liberalnom vremenu. On je svoj vidokrug od opšteg sveo na individualno, a to u individualnom podrazumeva njegovo i naše voljeno Novo Miloševo.
    Teodor je rodonačelnik publicistike u Srba i u duhu prosvećenosti temama je didaktički pristupao, o svemu što je pisao usput je i podučavao.
    Dragan Rauški kao publicista javlja se kao urednik i pisac prigodnih tekstova koji utiču na javno mnenje. Teodor se bavi u svom vremenu svakodnevnim političkim, kulturnim i istorijskim prilikama. Dragan Rauški se bavi etnologijom, hronologijom, istorijom, graćevinskim nasleđem, narodnim predanjima, biografijama, pričama, pesmama ljudi iz svog sela. Teodor se bavio biografijama i prevođenjem velikih evropskih poslenika pisane reči, kao što su Horacije, Šiler, Volter. Dragan Rauški se bavi duhovnim nasledstvom svog sela Novog Miloševa. On se u svojim čuvenim monografijama bavi značajnim ljudima iz svog naseljenog mesta, tako da u Draganovim knjigama možemo naći tekstove o familiji Karačonji, o Đuri Jakšiću, o Munkači Mihalju, o Teodoru Pavloviću, o Josifu Gojgeru, o dr. Đorđu Joanoviću, o Simi Cuciću, Dobrivoju Nikoliću, Milutinu Trbiću, o Dušanu Popovu, Džems Bondu, Dragi Bešlinu, a takođe i o familiji kasapa Živančevih, tišljera Berbakovih itd. Teodor Pavlović je iz pozicije sekretara pokrenuo ideju da se oformi muzej Matice srpske, današnji Vojvođanski muzej, dok je Dragan napravio naš prvi seoski muzej.
    Dakle, onaj misionarski rad u kulturi koji je Teodor radio na makro planu Dragan Rauški je prebacio na mikro plan, pomalo lokalpatriotski, na nivo svog sela.
    Život je univerzalan, države i politike su prolazna stvar.
    165 godina nakon smrti Teodora Pavlovića, njegova zvezda visoko na nebu sija, i zrači i inficira, i mami poglede ka visinama. Tokom godina iz našeg sela tek nekoliko ljudi je bilo hipnotisano sjajem, moći i tragičnom lepotom tog nebeskog cveta. Jedan od tih mladića danas će primiti nagradu sa Teodorovim imenom, a zove se Dragan Rauški.
    On se nije knjiški identifikovao sa Teodorovim putem, nudeći drugima više no što je ostavio za sebe. Teodorovi putevi Božijim promislom udvajaju, projektuju i multiplikuju, tako da iznova baveći se Teodorovim delom otkrivamo nove puteve a takođe i nove ljude koji u svom umetničkom, kulturološkom i naučnom delanju otkrivaju i prosto se ulivaju u po jedan Teodorov put.
    Moje selo je centar sveta.
    Moje selo je moj svet.
    Moje selo je centar sveta odakle ja posmatram, proučavam i promišljam ostali svet. Da nije mog sela cela planeta ne bi imala za mene toliko smisla. I zaista stičemo takav utisak hodajući monumentalnim prostorom muzeja "Kotarke", a zadužbine našeg laureata Dragana Raučkog.
    Odbačeni predmeti koji su nekada imali upotrebnu vrednost, i sačinjavali svakodnevicu, i koristili se u životu, na đubrištu i po tavanima nemaju nikakvog smisla. Oni su samo nevažne i mrtve stvari koje se premeštaju sa mesta na mesto i više nikome ne služe. Onog trenutka kad se repariraju, kad se očiste, doteraju, srede i stave u muzej, one postaju muzejski eksponati, postaju skulpture.
    Dragan Rauški u muzeju oživljava predmete koji su bili van funkcije. On im daje jedan novi i viši smisao. Dragan im daje pravo na još jedan život. To me asocira na onu čuvenu Andrićevu misao: "I sve čega se taknem je pesma, i sve čega se taknem je bol".
    Dakle, dok koračamo muzejom "Kotarkom", zadužbinom našeg laureata, otkrivamo jedan stari a novi život naših meštana, vidimo da je život beskonačni dar od Boga, da je besmrtan, da se prošlost i sadašnjost sažimaju u jedan trenutak postojanja u našem oku i u našoj duši.
    Teodor Pavlović je zadužbinar hrama sv. Arhanđela Gavrila, a Dragan Rauški obnavlja sa muzejom "Kotarkom" zadužbinarstvo u našem mestu. Veliki kulturološki iskoraci dešavali su se uglavnom zaslugom pojedinaca koji su često u svom vremenu bili neshvćeni, skrenuti na marginu, prećutkivani, a onda, kao u Teodorovom slučaju, tek nakon vek i po, počinje se shavtati vrednost i važnost svega što je uradio. Koliko kulturološki zaostajemo i kao društvo i kao naseljeno mesto pokazuje i činjenica da gotovo posle 150 godina usvajamo na mikro planu ono što je Teodor uradio za vascelo srpski rod. Za naš narod je nesreća što su ga kroz istoriju vodili sebični, koristoljubivi, obesni i kulturološki polupismeni narodni prvaci.
    Treći milenij je pobeda Teodorovih ideja kako u Vojvodini tako i u čitavoj Srbiji: gotovo svako selo osniva svoj muzej, etno kuću, svoje novine, svoju televizju. Kultura postaje opšta stvar i Božijim promislom ona ulazi u sve pore života i društva, a da u svemu tome političari i narodni prvaci imaju najmanje zasluga. Dragan Rauški simbolično prima nagradu u ime svih onih u srpskom rodu koji su čineći dobra dela za svoja naseljena mesta postali ugaono kamenje na Teodorovom putu kroz večnost...
    NAPOMENA - sve fotografije "sas" ovogodišnji' Dana Teodora Pavlovića je "uSlikala" i obradila Senka Vlahović, kojoj se "ovim putom - mlogo zaFaljivamo" !!!