NovoMiloševačka Slika dana - 11.05.2014

Drugo okupljanje familije Popov...

    Opis: Prošle godine, familija Popov se po prvi put sastala, tako da se nâda da će to "priRastiti" u tradiciju, "poLagano ostvariva"...
    Na "zajedničku fotografiju", Senke Vlahović Filipov, možete "viditi" ko je sve "bijo" ove godine:

    Napomena - da bi je vidl'i celu, "prePušavajte" strelice za levo - desno ispod fotografije...
    Evo besede "povodu" tog' skupa, a koju je "izdeklemovo" književnik, Radovan Vlahović:
    Od trenutka kad je došlo do razvojačenja potisko-pomoriškog puka, porodica Popov, kao jedna od mnogih graničarskih porodica, nije prihvatila da živi život kmetova kod mađarskih spahija. Zato su Popovi, kao i mnoge druge porodice, krenuli da se spuštaju preko Tise u Banat, koji je tada pripadao austrijsko-ćesarskoj kruni. Zajedno sa mnogim militarskim, buntovnim i slobodnjačkim porodicama, Popovi su prešii Tisu i naselili se u Plevni (Karlovu, Dragutinovu) i Beodri. Kad su otpasali sablje i odložili puške, dohvatili su se pluga, zemlje i čobanskog štapa. Nabijali su kuće ili ih kopali u zemlji, počeli su intenzivno da obrađuju njive i da gaje stoku, a ujedno su, kao pupčanom vrpcom, počeli da se vezuju za zemlju. Prošavši pakao ratova koje je po Evropi vodila ćesarija u svoje ime, a na njihov račun, gde su Popovi, kao i mnogi iz militarskih porodica ondašnjeg vremena, bili topovsko meso, prošli klanja i ostavljali živote po tuđim zemljma za ćesara, koji čak ni ime njihovo srpsko nije umeo da izgovori, najednom su se srodili sa masnom, teškom i močvarnom zemljom. Svojim radom počeli su da je pretvaraju u plodnu ravnicu, a već svikli da se nose sa daleko većim ratnim mukama, osetili su prve radosti paorluka i domazluka, a kako su godine prolazile, sve više su svoj bunt i poganluk trošili na obradu iste.
    Najednom su bivši ratnici, najbolji u Evropi onoga vremena, iz porodice Popov i drugih porodica, počeli da, menjajući strukturu pašanjaka i jalovišta u oranicu, menjaju i sebe. Od 1751. godine kad su se prvi Popovi naselili, pa sve do Prvog svetskog rata dok su živeli u ćesariji, Popovi su kao i sve ondašnje srpske, banatske porodice, ukazima o dištriktu i komasacijama Marije Terezije, imali jasnu predstavu o životu i svetu i stvarali su hijerarhiju vrednosti u svojim životima. Znali su da je iznad svega Bog, naš srpski pravoslavni, kome služe, za koga se plode i množe i koji ih je učio da se stvaranje zemaljskih vrednosti čini zbog svojih bližnjih i zbog svoje porodice. Odmah iza Boga, bio je car, ćesar, kome su morali da plaćaju porezu, koju su preko svojih predstavnika sami kupili i slali u Beč, i da mu se odazovu kad ih je pozivao na određene vojne pohode za platu. To vreme preseljenja porodice Popov na lokacije današnjih Karlova i Beodre, odnosno Novog Miloševa, i česte mobilizacije su u mnogome uticale da se rađa veliki broj dece i da spomenuta sela dožive naglu i veliku ekspanziju kad je u pitanju populacija stanovništva. Kako je svaka kuća u mobilizaciji davala po jednu ili dve muške glave, deca su se rađala i za domazluk i za ćesara. Selo je doživljavalo nagli procvat, a Popovi koji su se vraćali iz ratova iz Evrope sa sobom su donosili ono što su videli i naučili u ondašnjem savremenom svetu.
    Kroz istoriju, porodica Popov je jedna od najmnogoljudnijih porodica u našem selu. Sve do kraja devetnaestog veka, članovi porodice Popov su se malo selili iz svog banatskog zavičaja. Već su postojale porodične zadruge, očevi su bili starešine koji su u porodicama imali vlast i imali pravo da odlučiju u ime svih ukućana. Reč starešine imala je u sebi nečeg autoritativnog, militantnog i religioznog, tako da su se u svakoj kući strešine poštovale. A na starešinama je bilo da budu strogi i pravedni i da se prema ukućanima odnose prema zaslugama. Starešine su birale ono muško dete koje će ostati na fundamentu i nastaviti porodičnu tradiciju, a na njega je prenošeno porodično iskustvo koje je bila tajna i koje je uglavnom bilo vezano za iskustva poslovanja, obrađivanja zemlje, održavanja domazluka ili pak uzgoja stoke. Druga muška deca su izlazila iz kuće i bila isplaćivana, i ona su počinjala svoj život i stvaranje svojih porodica. Tako je bilo kod onih koji su se delili. Ženska deca su se udavala i sa sobom su nosila devojački štafir i miraz koji je nekad mogao da bude i u zemlji ili u dukatima.
    Popovi onog vremena su bili porodica kod koje se uvek znao i poštovao red. Žene nisu imale prava da se mešaju u muške poslove njihovo je bilo da rađaju decu, neguju ih, da kuvaju i da u polju rade lakše poslove. Ono što je još važno reći je da se porodica Popov, prihvativši za krsnu slavu svetog Ignjatiju Bogonosca, i sama nesvesno identifikovala sa svecem kog je niko drugi do sam Gospod naš Isus Hristos držao kao malog, te su i oni osećali svoju malenost pred Gospodom, ali i sreću, jer su na neki način znali da dok se drže božijih pravoslavnih zakona da će sve biti dobro u njihovim kućama.
    Kako su dugo kao militari u svojoj prošlosti išli od zbega do zbega, Popovi su osetivši blagodat kuće, domazluka i paorluka, osetili i blagodat Božiju koje se nikada nisu hteli odreći. U onom vremenu, što si više proizvodio sve si više imao, a Popovi su voleli da svoju decu i dobro namire i dobro izmire, i upute u život sa kapitalom, kako bi i ona za svoju decu sticala materijalna bogatstva na zemlji, ali i da ih upute u život i sa religioznošću koju su sticali čestim odlascima u crkvu. Popovi su posećujući liturgije primali u sebe besmrtnog Hrista i nadahnjivali se njime u svome radu i postojanju. Moglo bi se reći da je njihova parola kroz sve ove godine bila: Red drži svet. Kako su se se kao porodica Popovi raširili po čitavom selu, da bi ih razlikovali ko je ko, meštani su im davali špic namete, ali ne samo njima već i svim ostalim familijima u selu, tako da su se stvorile razlike i različiti nadimci. Danas imamo Popove koje zovu Pavlovi, Fulini, Zecovi, Mamini, Gedžini, Tomini, Plajašovi, Štetini, Brdarovi, Đokini, Šeprini, Pindraćovi i tako dalje.
    Kroz dva i po veka, koliko porodica Popov živi u ovom selu, a posmatajući, proučavajući i sećajući se porodice moje majke koja je od porodice Popov, od Pavlovih, uočio sam neke izuzetne osobine koje ta porodica poseduje i koje su veoma karakteristične za sve banaćane militare koji su odložili sablje i puške i uhvatili u ruke plugove i čobanske štapove.
    Porodica Popov je oduvek negovala kult rada. U kući su svi koji su bili sposobni da nešto rade i da doprinesu morali da rade, od dece do najstarijih osoba, i to svako prema svojim mogućnostima. Kult rada je kod Popovih bio vezan sa kultom Boga, jer su govorili: Ko radi i Bog će mu dati. Popovi nikada nisu voloeli prevarante, lopove i neradene, a ako bi se neko takav u porodici i našao, pokušavali su da ga vrate na pravi put, a ako to nije bilo moguće, ostavljan je da propadne, ali mu se na kraju uvek pomagalo. Popovi su oduvek imali osećaj za rod i svojtu. Uvek su pravili velike svadbe i sahrane i sve su pozivali. Retko bi se svađali među sobom, osim kad je to baš krajnje neophodno. Uvek su imali osećaj za meru i kantar u ruku. Verovali su u Boga, rod i srpsku tradiciju.
    Kroz poslednja četiri veka, koliko porodica Popov proživljava i opstaje pod kapom nebeskom i okom Božijim, mnogo se muka i lepota u njihovim životima izdešavalo. O tome bi se mogle knjige pisati, verujem, u budućem vremenu.
    Međutim, jedan lep događaj za pamćenje i prepričavanje je i ovo porodično okupljanje koje su pokrenuli Gruja, Dragomir, Đorđe, Duško i ostali Popovi.
    Živi bili i Bog vas blagoslovio.

Vaš mâli prilog, "mlogo" znači, a u cilju "dâljnjog, svakodnevnog izlaženja" ovog sajta !!!

Link sponzora

...
Arhiva Slika dana: - po mesecima !!! - po godinama !!!

DownLoad-ujte, odštampajte i "nalepte digođ naZid aktualni
novoMiloševački" kalendar za tekući mesec...