Opis: "Izišla" je nova knjiga "našog" knjiženika, Radovana Vlahovića, a koja se zove - "Banatcke" pripóvêtke...
"Kav" što vidite, dvoje slova u naslov', je označeno "sas" znakovima "interpukcije", što je izmeđ' ostali', potvrđeno i na "ovaj sajt, kav" neizostavno nužno, ako se 'oće čitaocu, približiti izgovor - "po banatcki"...
Korice knige je 'smislila i "rejalizovala", najbolja "srbska" ilustratorka, Senka Vlahović Filipov...
U "jednim" bi' se "složijo, sas" jednim od "recenzenata" - ...ovo je jedna od oni' knjîga, koje se "čitadu" u jedan ma' !!!...
A prva "uKnjigu" je:
O pripóvêtkama
Moj deda i nije bio svakidašnji i obični čovek. Bar za mene nije.
Nekoliko godina pre smrti uglavnom se osamljivao i bio je u stanju da po nekoliko sati sedi na jednom mestu pred kućom, na maloj stolici i mirno prosmatra ljude kako prolaze ulicom, i automobile, i traktore, zaprežna vozila, motore, bicikle kako idu drumom. Ako bi se neko od prolaznika zaustavio i pitao ga nešto, on je odgovarao, ali se nije upuštao u duge razgovore.
Danima je tako sedeo pred kućom, od proleća do kasne jeseni. Zimi je ponekad za vedrih dana izlazio i u svom čuvenom gunju sa šubarom na glavi sedeo je i posmatrao ko prolazi ulicom. Kad sam ga pitao što stoji tu po hladnoći, ili ako je leto - po vrućini, odgovarao mi je da i on, evo, želi da vidi sveta.
I tako sam ga viđao godinama. Izgledalo je kao da nekoga čeka, da nekoga iščekuje, nekog ko mu je drag, nekoga koga dugo nije video, a silno je to želeo. Jednom sam se odvažio i upitao ga:
Je l' ti nekog čekaš, dejka?
Čekam, odgovarao je, da me onaj odozgore pozove da mu odem na istinu.
Nisam uglavnom bio zadovoljan tim stereotipnim odgovorom, a stalno sam se pretvarao da postoji nešto što je skriveno od mene i da ima nečeg do čega nisam dopirao, da ima neka tajna. Tajne, priznaćete svi, na neki posebno radoznali način želimo da čujemo.
Kad sam ga pitao da l' ima nešto što bi mi posebno rekao, neku posebnu mudrost i neku pouku, on mi je onako kršeći, suvonjave sa krupnim žilama, ruke odgovarao:
Ne 'itaj grudve na Boga.
Ponekad je zaista umeo da bude zamišljen i zagonetan, a mene je to uvek intrigiralo i jednom prilikom sam ga, kad je sedeo na tronošcu pred kućom, pitao:
Pa dobro, što sediš sam prid kućom, što ne odeš da sedneš sas ljudima na ćošak, da se malo družiš sa njima?
Neću, odgovarao mi je, nasluš'o sam se, a i poznajem sve njine pripóvêtke.
I nastavljao je da sedi na svojoj stoličici pred svojom kućom, sam.
| Copyright © Dragan Belic - |  |
- All right reserved |
| Vaš mâli prilog, "mlogo" znači, a u cilju "dâljnjog, svakodnevnog izlaženja" ovog sajta !!! |  |
| Link sponzora |
Link sponzora |
