|
|||
Kako sam četovo sa prijateljem i kako samo mislim na to šta ću da jem i kako se kod nas zdravo lepo je
Zdravo svete!
Ne znam kako vi, al što vreme više prolazi ja sve više mislim samo na to šta ću da jem. Novci mi se stanjili, zdravlje mi baš i nije nešto naročito, slažem godine, al slažem i kile. I umesto da je obrnuto, što znači da se čovek čuva kad ima godine i kad nema novaca i kad je sve debljiji i debljiji, kod mene je obrnuto. Mislim, obrnuto od obrnutog. Bio dan ili bila noć, meni svejedno, dupe mi viri iz frižidera! Imam ja tu primera dosta, mislim to, kako volem da jem, a to se najvećma može viditi kad sam prid Novu godinu i Božić četovo sa jednim mojim prijateljem. Evo kako je to bilo.
Rešim ja da, kao, držim dijetu. Čuje to moj prijatelj, pa me komunicira na kompijuter. Uncut je on, kad razgovaramo na telefon to traje, a ovo na kompijuter je skoro bresplatno.On, pita mene: Čujem da si na dijeti!
Ja, stidim se malko: Ta tevo sam, al... Jal' to ono kad napraviš musaku, zapečeš je u rernu, a ondak sam poješ pola... ili kad te uveče ufati nervoza, pa poješ dva pakovanja keksa...?
On, fali se kako se pridržava posta: Ja ruč'o danas mamaljuge!
Ja, odgovaram: Fuj!
On: Lebac nisam okusio već 7 dana!
Ja, pofaljivam ga: Lepo! A ja baš ovi dana tevo da idem u Miloševo da nadjem onaj Crcin lebac, al cipovku, pa vruću...
On, sav važan: Ja oću ovako, božićni post je, 40 dana...
Ja, a nisam veran: Po tem pitanju mi se komunizam više sviđa!
On, zajedljivo: A česnicu voleš!?
Ja, otlučno: Po tem pitanju mi se komunizam manje sviđa! Misliš, na našu, lalošku česnicu?
On: Pravu, našu, lalošku... ona "srbijanska" je običan slavski kolač.
Ja: Zato i pitam kore, oraj, šećer, suvo grožđe, koja kap ulja, kore, oraj, šećer, suvo grožđe, pa jopet, a neko stavi i suve smokve, pa vanilin šećer, malo ulja, pa jopet ispočetka...
On: Moja pokojna baba ju je pravila 5 6 cm u visinu...
Ja: Sad sam se razbolo, pričaj mi, kako je to bilo...(stvarno sam se skoro razbolo dok sam zamišljo kako izgleda).
On: Sve po redu i bez smokvi... to nema kod Laloša... kakve crne smokve? Di je to moglo da se nađe kod nas!? Nigdi...
Ja: Ta slažem se, to su sad uveli. Ona stvrdnjava česnicu. Inače, ta starinska je po meni najlepča. Kako kažedu danaske vrh, brate!
On: ... i brez vanil šećera... običan šećer... da krcka pod zubima... suva grožđa i ora na nos da ti izađe... dobre kore i Bog da te vidi...
Ja, incistiram: Ne odustajem od vanil šećera, ne treba ga se stideti. Još kad česnica odstoji nekoliko dana; uh...!
On, podjebava: Čekaj, zar nije da još nisi kreno sa dijetom?
Opet ja: Jal' to ono kad napraviš vanglu ruske salate, pa je nema posle 2 dana, a ti sam pojo polak?
On, gledi da me iznervira: Ja najvolijem gibanicu sa sirom i s višnjama..., a juče sam rasturio gibanicu sa makom! (A kav na postu je he, he, he...)
Ja, jesam se iznerviro, ta odkad nisam probo zglavnu gibanicu s makom, pa mu itno odgovaram: Ja s makom OBOŽAVAM!!!
On, dodaje: A ni s rogačom nije loša...
Ja, pomirljivo: Slažem se.
On: Ovi PREKO (on sad živi u Bograd) nemaju pojma što se maka i gibanica tiče...
Ja: A sad 'oće da nam zajebu Vojvodinu...
On: E, pa neće, ne damo mi naše gibanice!! Al imaju i oni dobru kujnu...sarme kuvu 2-3 dana, pa punu paprike, pa i' zapečedu... imaju i oni svašta...
Ja, opet: To sve imamo i mi... a naš paprikaš? To si zaboravijo?
On, uporan je: Paprikaš je paprikaš, al' sarma koja se kuva nekoliko dana je nešto delikatesno!!!
Ja, pomirljivo prema njiovoj kujni, priznajem: Pravim svadbarski kupus koji sam naučio kad sam bijo u Guču; imam zemljani lonac i onda kad sve poređam, jutroske ga metem, a tek sutridan popodne ga vadim iz rerne!
On: To je već nešto.
Ja, ubacujem adut: El' sam ti pričo kakvu riblju čorbu pravim? Obavezno šaran, pa štuka, pa smuđ, ako ima i neko parče soma, al brez bandara nikako!
On, kontrira: A pasulj, pa još čorbast?!
Ja, polako se predajem: Jaooo, pa sa rebrima, pa sa malo slaninice, pa maljko ljutkast, pa od juče!
On, trijumfuje: Ajd, dosta je bilo, zatvaram dućan... Ti si na dijeti, nećemo više, ta zar sad kad je post, posle treba da gorem u paklu zbog tebe!
Ja: Odo ja do frižidera, jebo dijetu...!
On, jedva dočeko da nastavi: Jal, a šta kažeš za krofne?
Ja, dibiduz sam klono: Voooolem!Eto, svete. Tako smo mi komunicirali. Pre bi ljudi poneli šamlicu i očli na rogalj ili bi seli na klupu prid kuću, pa bi divanili sa komšijama do u noć. Danaske se komunicira.
Pozdravlja vas,KOMLOV
Kikinda (bila pod snegom, a sad se otopljava, pa je bljuzgavica; al to se menja svaki čas, ko zna šta nas čeka sutridan)
...nazad na datume i naslove...
12.03.2010 - DEDA, JA SAD MORAM DA IDEM KUĆI
Znate, već, one priče o dedi i unucima, kad im on divani, a oni zapitkivadu, pa to tako u krug. Moja starija unuka najvećma vole da joj pričam o Njonjoslavi. Priče nisu nikad iste. Jednom me upita: Deda, a jel sam ja Njonjoslava? Dete od četiri godine je svatilo. No, kao i svaki izmišljator priča, nisam prizno, nego sam joj kazo da je to neka druga devojčica. Pored svih Pepeljuga, Snežana i Crvenkapa, ona najvećma vole tu priču o Njonjoslavi. Epizode su razne: Kako je Njonjoslava bila bolesna, pa treba da dobije nekciju, al se nije bojala dotkora, pa kad je išla na pijac da kupi svašta za ručak (ondak ređamo ona i ja sve što nam padne na pamet, al obavezno "i mleka i čajne i soka i sira i graška i krompira i čokolade i loptu itd."). Onda joj divanim kad je Njonjoslava išla na more, al tamo di nema ajkula, a u Grčku nema ajkula jelda deda, pa kad je išla u vrtić di ima puno devojčica i dečaka, pa kad je imala rođendan i mnogo toga drugog što moram da se setim, ako oću da joj bidne interesantno i da ne ode nekim važnijim poslom, na primer, da sa babom šije lutki novu aljinu. Međutim, poseban je ritual kad treba da ide kući. Najvećma vole da me šokira sa tim da baš sad treba da ide kući, jer ja onda napravim plačno lice i neću da je pustim, pa me ondak ona malko muči, a njoj je to interesantno.
Evo kako to izgleda:
- Deda, ja sad moram da idem kući!
- A nemoj da ideš! - samo što (kav) ne zaplačem.
- Moooram.
- A nemoooooj! - suze (kav) samo što ne poteku.
- Deda, a doću ja opet.
- A kad ćeš doći? 'oćeš doći sutra? - pitam pun nade.
- Neću doći. Neću doći nikad. - opet nastavlja da me muči.
- E ja ću se onda sigrati sa Milicom i sa Dejanom i sa Svetlanom i sa Nenadom. I pričaću njima ondak priču o Njonjoslavi. - sad ja oću nju malko da "mučim".
- E, pa i ja ću se sigrati.
- E, nećeš! - nastavljam.
- E, oćuuuu! - sad je to već povišen ton koji ne dozvoljava protivljenje.
- A što sad moraš da ideš? - pitam pomirljivo.
- Pa, moram da idem, došla je mama po mene.
- Pa, ostani ovde, pa ćeš ići posle. - pokušavam da je pokolebam.
- Ne mogu, deda, moooram sad da idem. Doću ja opet sutra.
- 'oćemo se ondak opet sigrati? - pitam je pun nade.
- 'oćemo! - teši me ona.
- I ići ćemo u Maksi da kupimo ćevapčiće? - već pravim planove.
- Pa, da. I kupiću jednu loptu.
- Znaš šta, kupićemu jednu veeeeliku loptu.
- A jel ko što ima i Njonjoslava? - pita, zato što je Njonjoslava za rođendan (kav) dobila takvu.
- Pa, da, još i veću. Važi?
- Važi.Eto, ako ste me razumeli.
KOMLOV
Kikinda, 1. mart 2010, zima samo što nije očila...nazad na datume i naslove...
Ne, ne sećam se da sam vam ranije pričao o tome. Tih kasnih šesdesetih godina, kada smo se preselili iz Kikinde u Beograd, Saša i ja se još nismo poznavali. Beogradom su još kružili zeleni "Lejland" neuništivi gradski autobusi, Pravni fakultet je opet primio u svoja nedra preko 800 redovnih i neograničen (!) broj vanrednih studenata, a Novi Beograd je još uvek bio pust čim se prođu "6 kaplara". Petica, najveći amfiteatar na Pravnom, je i te jeseni odzvanjao od graje veselih brucoša momaka i devojaka i tokom časa i tokom odmora, bez razlike. Ozbiljni i dostojanstveni profesor dr. Lukić je pokušavao da nam prokrči put u pravne nauke, a neki od prisutnih brucoša su ga sa galerije gađali papirnim avionima. Tako smo se upoznali Saša i ja i tu je, na galeriji "petice", počelo naše čvrsto prijateljstvo, a kasnije i kumstvo.
Nismo studije prava u početku ozbiljno shvatali ni on ni ja. On je bio (sasvim) dobar glumac amater u amaterskom pozorištu "Teatar 13" na Dušanovcu, u čijem je osnivanju i sam učestvovao, dok sam ja bio (sasvim) loš reditelj nekih komada u kojima je on bio glavni glumac. Pozorište smo shvatali vrlo ozbiljno i satima smo znali da diskutujemo o pojedinim rešenjima u predstavi. Često smo igrali šah u tadašnjem Domu JNA na Trgu Republike, sa prvoborcima, narodnim herojima i drugim zaslužnim građanima tadašnje naše domovine. I mi smo, kao i oni, u žaru borbe na 64 polja jedan drugom, prilikom povlačenja poteza, uzvikivali e, ti ćeš meni nositi laufera! Ti ćeš meni nositi laufera! A šta ćeš sad?! I povlačili bismo kontra poteze jedan drugom.
Saša nije znao šta je to ribolov. Izvrsno je poznavao opersku muziku, divio se glasovima prvaka raznih operskih kuća, voleo je i slikarstvo kojim se pomalo, još uvek stidljivo, bavio, ali ribolov je za njega bio "mislena" imenica.
Tu, iza "6 kaplara" na Novom Beogradu i niza zgrada Bulevara Lenjina gde je stanovao, još uvek je bila pustinja. Bare sa gustom trskom u kojima su se još krile štuke, karaši i po koji šaran, su bile dokaz da je Dunav tu (ili Sava) svojim izlivima doskora stvarao močvarno tlo, na koji su sada građevinari i "Jugofund" ogromnim cevima nabacivali pesak za buduće temelje današnjih saobraćajnica, kompleksa hotela Interkontinental i Hajat, Sava centar i višespratnice za desetine hiljada stanovnika. Tu smo, on, Kule, Ranko, ja i još neki od prijatelja, svi sa svojih dvadesetak godina, počeli prve "časove pecanja". Imao sam najviše iskustva u tome, jer sam jedini, još kao desetogodišnjak, pecanje upražnjavao po "banjama" i barama oko Kikinde. Ali, ovde je bilo drugačije...
Sa cevima sa kojima je ubacivan pesak dolazile su i krupne bele ribe i karaši. Nabacani pesak je polako upijao vodu, a ribe su očajnički pokušavale da pobegnu iz plićaka, koji je bivao sve manji. Mi bismo ih skupljali i, boga mi, nakupili po čitavu kofu. Sve smo to činili uz jurnjavu kroz vodu i žitki pesak, iz vrisku i dovikivanje eno je, drži je! Sunce je pržilo, a mi bismo za sat, dva već imali zapaljenu vatru, očistili bismo ribe i naticali ih na žbice od bicikla ili starih kišobrana, pekli na žaru i u slast jeli. Potom bismo od mršavih studentskih para kupili pivo i pričali, pričali. Sunce bi polako zalazilo i već bi se nazirale zvezde, a pustinja Novog Beograda bi još uvek upijala naš žamor i razdragan smeh. Neko od njih je znao i po koji akord na gitari da odsvira, ali nije bilo važno što je ta muzika bila daleko od dobro odsvirane ili otpevane. Bili smo srećni. Saša bi znao izvanredno da ispriča poneki vic i mi smo tih kasnih šesdesetih bili dobri drugari u pustinji Novog Beograda, bez straha od ikoga i ičega, sa bezbrižnim osećanjem optimizma da nam u takvoj zemlji budućnost može biti samo bolja.
Sašu sam kasnije nagovorio da ide sa mnom na pravo pecanje. Pešice bismo prešli Pančevački most i tu na (mojoj) banatskoj strani, prema stubovima mosta zabacivali debele "Germine" čekajući šarane, a sa preke strane, sa istim "Germinama", pošto je obala bila peskovitija i sa puno prepreka, očekivali smuđeve.
Saša nije zavoleo ribolov, a ja sam postajao sve zagriženiji. On je sve češće odlazio u Narodno pozorište i sa svojom devojkom, kasnije suprugom, do tančina upoznavao muziku i libreta "Nabuka", "Rigoleta", "Trubadura", "Karmen". Završili smo Pravni, uputili se u život, svako sa svoje strane, ali više nikad zajedno nismo išli na pecanje. Ja sam usavršavao tehnike lova na šarana, a on je polako sa ploča prelazio na CD i sve bolju tehniku. Ideš li na pecanje, kume? pitao bi me telefonom i time premošćavao 130 km razdaljine između Beograda i gradića na severu Banata. I tako godinama. Razgovori su nam bili relativno retki, ali dugi i srdačni, sa puno asocijacija na zajedničke dane.
Hoćeš li ići na koncert Pavarotija? upitao sam ga početkom maja.
Neće, kum Saša, moj dobar drugar i kum, nesuđeni ribolovac, otići na taj koncert. Iznenada, na ulici je pao i za sekundu, dve se večno preselio u najteže deonice čuvenih arija baritona i tenora koje je obožavao. Kad mi je tog ranog tmurnog jutra javljeno mobilnim šta mu se desilo, bio sam upravo skoncentrisan na štapove koji su dobro reagovali na rad babuški. Vratio sam mobilni telefon u džep, vetar mi je sve vreme udarao u lice, a ja sam zamagljenim pogledom ostao satima da pratim kako karike skakuću gore dole i nisam reagovao. Gledao sam u vodu i muzika večnih operskih majstora, zvuci prirode i šum vetra stapali su se u jedno. Moj dobar drug i kum Saša i ja smo tako nastavili priču koju smo započeli pre 35 godina. Pavarotijev glas će ovih dana zazvoniti u Beogradu i Saša će ga čuti. Babuške i šarani će i dalje obilaziti i njušiti mamce koje ću im još neko vreme zabacivati i sve će biti isto, jer 35 godina drugarstva spram večne misterije života i smrti je samo tren, samo treptaj suznog oka, kao tog dana maja 2005. godine kad sam čuo neočekivanu vest.KOMLOV (29.05.2005.)
