|
|||
Beodra od "3.oktobra" do krivine ka Kikindom !
Pozdrav od Turčina iz bivšeg Novog Bečeja....nazad na datume i naslove...
Da malo pojasnim:
Mislio sam od fabrike "3. oktobar" pa do kraja sela, tamo gde put skrece za Kikindu, dok ti oko seze (ne i pamet) sve Beodra. Em lepo em poucno, a ti na ulazu pa naplacujes ulaz u selo i sto je jos vaznije izlaz iz sela u forintama i jos ti vrate "afu"...Danas je ipak, novi dan i nova zajebancija.
Najvise sam se brinuo oko fesa i onog percina (kike).
Nema fesa za moju glavu!
A kose na tom mestu nemam ni za dva pranja, pogotovo ako kosu operem onim kvalitetnim kumanskim samponom (lepim zelenim) od koprive.
One salvare jos nekako bi istrpeo, na gumu su, i ne stezu stomak.
Jos uvek mi nije jasno i ceko sam opstinski sluzbeni list pa da vidim, kako je zamisljeno da u salvarama igramo cardas...
Ja znam samo one lake okretne igre i volem kad mi je partnerka lice u lice.Mozes stogodj i da joj sapnes i primaknes kada je prilika... Sve jasno i transparentno. A ovo danas?....
Nisam za ove nove ritmove i polozaje a i cardas mi bas ne ide.
Zamisli umesto "Hej komsije sa svih strana, upregnite petoprege....sigurno bi, kao himnu pevali "Crven fesic nano"...Ne mogu ni da zamislim kako bi to otpevali u ritmu dva tamol dva ovamo...
Doduse tome si i ti kumovao. Teo da pokazes tehniku pa potpisivo radio vesom. Ne mogu da ne prihvatim ni licnu odgovornost, i ja sam isao da utvrdim gradivo. Mozda mi je i zato malko muka. Vino (i sve ostalo) je bilo odlicno ali mora da mi je tesko leglo na stomak.
Mal, mal pa podrignem od same pomisli da ce mi ona peruska sa fesa ceskati nos ili potiljak.Inace "aktivirao sam se".
Prodacu jednu od kuca, i kupiti dva vola.
Oba idu na razanj, pa to i dva kamion ladna piva u ciganmalu.
Edukujem glasace, i garan da ce u Nacionalnom savetu, gde su i oni zastupljeni, traziti da se Novi Becej zove "Kurcev vrh" a Milosevo "Pizdina dolina" (tako je po njihovoj tradiciji iz Indije). Niko ne zna i ne seca se, ali tradicija je tradicija.
Zamisli kako ce biti efektno kada se kaze:"Idem iz Pizdine doline na Kurcev vrh, u banku.A kada se vracas javis zeni (ili ona tebi):Svrsio sam poso na Kurcevom vrhu i vracam se u Pizdinu dolinu".
To ti je tolerancija na nas nacin, kakva evropa, Engleska i njihovi Bobiji. Oni dan danas ne znaju da su Protestanti i Katolici iz iste fele. Trebe se ko vaske a mi tolerantno sa vrha u dolinu i obratno, bez vaski. Sve u svemu sranje nevidjeno, ali za saku cvaraka, sve moze.Pozdrav Karlovcanu od Novobecejca koji polako prodaje nekretnine i odlazi ispod Save i Dunava.
Ranije smo isli putevima AVNOJ-a.
Znas ono Jasenovac, Zagreb, Kumrovec- obavezno, Plitvice, bihac, Jajce, Mrkonjic Grad, Banjaluka, Kozara... pa preko Tise skelom.
E sada, kolko vidim odavde, prave nam novu turisticku destinaciju. Posto je ona Knin, okucani Pavloviceva cuprija imala jako dobru posecenost, em jeftina em u jednom pravcu...sada osmisljavaju onu "Putevima Sarnojevica - al u nazad. U Sentandreji pokupe ono 6 - 7 Srba, usput ih nauce srpski pa redom... Posetis sve prelaze, cuprije, gonis stado ispred sebe (ima i za ranu i za odevanje)...
Samo da oforme opstinski turisticki savez pa da uokvire. Ima tu raznih zanimljivosti, ne mogu ni da se odma setim svega no sta nam je tu nam je.
Ja inace, znas me, ne volim kada pale gase svetla u kafani, da bi izasao iz nje.
Postujem opstinske odluke o radnom vremenu birceva.
Izadjem ranije da me ne teraju. Uskoro ce fajront, pa da me ne bi isterali, sam cu ja.......nazad na datume i naslove...
Opet sam napravio fatal-eror.
Poverovo Karlovacko-Beodranskom djilkosu.
Otvaram sajt novomilosevacki (jos malo) a od mog pisma ni slovo.
Prepiska ti je stala. Ko Menhetn 11 septembra.
Slike dana sve neka obzorja, ko da ga Zaga uredjuje.
Salu na stranu. Ja za malo kreno u roman a ti neobjavi nista.
Ukoliko resis da nesto objavis javi da otvorim i pogledam. Ovako samo trosim sate a nemam ih mnogo. PTT curi.
Ajd u zdravlje, sada mi je jasno sto kod nas sunce tesko izlazi. Prvo ga islikate dok jos nije izaslo a posle propustate kroz granje. Ko ona lektira:"Kroz granje nebo.."
Sta cemo kad nam (i) sunce dolazi iz Novog Miloseva.
Pozdrav Dragan Dzigurski
...nazad na datume i naslove...
Cestitam generaciji...
Ne verujem da smo uspeli!
Prema onom sto kazu danasnji pravnici i birokrate, svi mi koji smo bili deca u 60-ima, 70-ima i ranim 80-ima, verovatno ne bi trebalo da smo zivi.
Deciji kreveti su nam bili obojeni vristecim bojama na bazi olova!
Nismo imali zastitne poklopce ili brave na flasicama lekova, vratima i ormaricima, a kada smo se vozili na biciklu, nismo imali kacige.
Da ne spominjemo rizik kad smo autostopirali...
Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojaseva i vazdusnih jastuka.
Pili smo vodu sa cesme u dvoristu, a ne iz flase.
UZAS!Jeli smo kolace, hleb i mast i pili gazirana slatka pica, ali nikada nismo bili debeli, jer smo se stalno igrali napolju.
Delili smo jedno gazirano pice sa cetiri prijatelja, iz jedne flase, i niko od toga nije umro. Provodili smo sate gradeci male automobile od raznoraznih otpadaka i onda se spustali niz brdo, da bismo tek onda otkrili da smo zaboravili na kocnice!
Nakon sto smo se nekoliko puta zabili u zbunje, resili bismo smo problem.
Otisli bismo smo od kuce ujutro i igrali se po ceo dan, vracali smo se kuci kada bi se napolju upalila ulicna svetla.NISMO IMALI MOBILNI.
Nezamislivo!
Nismo imali Play Station, Nintendo, X- Boxes, video igrice, 99 satelitskih programa na televiziji, filmove na videu, surround sistem, kompjutere ili Internet chatove.Imali smo prijatelje! Izasli bismo iz kuce i nasli ih.
Igrali smo izmedju dve vatre i ponekad bi nas lopta stvarno zabolela.
Padali smo s drveca, znali smo da se posecemo, polomimo kost ili zub, i zbog tih nesretnih slucajeva nije bilo nikakvih sudskih tuzbi.
To su bili nesretni slucajevi. Niko nije bio kriv osim nas.
Tukli smo se i udarali jedni druge, dobijali modrice i naucili kako da ih prebolimo.
Izmisljali smo igre sa stapovima i teniskim lopticama, i iako nam je bilo receno da ce se to dogoditi, nikome nismo iskopali oko.
Vozili smo se na biciklu ili prosetali do prijateljeve kuce, pokucali ili pozvonili na vrata, ili samo usli i igrali se sa njim.
Nisu svi drugari ulazili u ekipu.
Oni koji nisu, morali su da nauce da se nose sa razocaranjem.
Zamislite samo to!Nasi postupci su bili samo nasi.
Posledice su bile ocekivane.
Sama zamisao da nas roditelji vade iz nevolje ako smo imali problema u skoli ili sa zakonom bila je nezamisliva.
Oni su ustvari podrzavali skolu i zakon.
Neverovatno!
Ova generacija je proizvela neke od najboljih preuzimatelja rizika, resavatelja problema i pronalazaca, IKADA !
Imali smo slobodu, neuspeh, uspeh i odgovornost i naucili smo se sa tim nosimo.I ti si takva.
Cestitam!Imali smo srecu da kao deca odrastemo pre nego sto su neke druge stvari regulisale nas zivot.
Pozdrav DDzigi
...nazad na datume i naslove...
"Svi junaci nikom ponikose, i u crnu zemlju pogledase", po malo podrugljivo, govorila nam je "nasa Milena", profesor geografije, koja nam je, u isto vreme, bila i razredni staresina.
Naravno, svi smo znali da tako pocinje jos jedan cas propitivanja, koji niko od nas, poput svih djaka, nije voleo.
"Nastav' de dalje", izgovorila bi, dok je spustala pokazivac na moju klupu.
Uzeo sam pokazivac, jednu polomljenu radijsku antenu, kojom smo, na geografskoj karti, pokazivali, ono o cemu smo govorili.
"Polozaj Sovjetskog saveza je na ...geografske duzine...", poceo bih.
"To smo vec culi prethodnog casa!", reagovala je ocekujuci moj dalji odgovor.
"Klima Sovjetskog saveza...", nastavljao sam.
"I to smo vec culi", ponovo njena reakcija, koja je bila pouzdan znak, da prethodnih casova, nisam bas najbolje slusao drugare koji su odgovarali.
"Industrija Sovjetskog Saveza,...nastavio sam, zastajuci za trenutak, ne bi li video njenu reakciju i proverio da li sam "pogodio temu".
Nije reagovala, i to je bio dobar znak da mogu da nastavim sa pricom o onome sto znam, na pitanja koja je postavila, na sebi svojstven nacin.
Nije mi nikada rekla koju ocenu sam zasluzio za usmeni odgovor. Samo je ubrzano vrtela glavom, hitrim korakom dolazila do mene, uzimala mi "pokazivac" i pogledom mi davala znak, da se vratim na moje mesto, u poslednjoj klupi, do prozora.
Znao sam da je zadovoljna mojim odgovorom, a i ja sam uglavnom znao odgovore na njena pitanja, jer sam obozavao moju "razrednu", kao i predmet koji je predavala i samo iz postovanja prema njoj sam ga detaljno izucavao.
Djaci u skoli su je smatrali prestrogom, neki je nisu voleli, cak su je se plasili.
Svi, sem ucenika iz "njenog razreda". Za nas je ona bila "veliki razredni staresina", vucica koja je do zadnjeg atoma svoje snage branila "svoje mlade". Mi smo to osecali i uzvracali joj tu ljubav svojom odanoscu i dobrim rezultatima ucenja.
Kontrolni zadaci, bili su i nama "nocna mora". Obavezan pribor za ovu vrstu "propitivanja" bili su: nema karta, tadasnje SFRJ, i komplet bojica.
"Izvadite neme karte", bila je recenica, kojom je nasa "nocna mora" prelazila u javu. Na jednom od tih casova, nisam imao, ni nemu kartu, ni boje.
Hartija, od bloka broj pet, ljubicasta bojica, koja se nekim slucajem nasla u kutiji za olovke i olovka. Bio je to sav moj pribor za taj dan. Skoro nista, u odnosu, na najmanje, sest razlicitih boja i list neme karte, na kojem su ucrtane granice i reke, bivse nam drzave.
Videla je da nisam poneo ono sto sam bio obavezan da imam.
"Sedi u klupu na sredini reda", zamolila me je.
Seo sam na mesto koje mi je odredila, shvativsi da ne zeli da se "snadjem" tako sto cu koristiti boje drugara iz klupe.
Nacrtao sam "slobodnom rukom" konture granica, ucrtao reke "po secanju" i sa one "dve boje" napravio "legendu oznaka"...
Dobio sam ocenu: nula plus.
Plus je bilo za ideju, originalnost i upornost, a nula za ono sto nisam imao a bio sam u obavezi da donesem.
Nisam se ljutio, nisam imao ni razloga za to. Bila je stroga i pravicna.
Za razliku od ostalih maturanata, iz prethodnih generacija, koji su odlazili na ekskurzije u Francusku, Italiju... "nasa Milena" nas je povela na visednevnu ekskurziju po nasoj zemlji.
"Morate svoju zemlju da vidite i upoznate", bilo je dovoljno da nam naredi, da nas ubedi i uveri kako je, za nas, to najbolje.
Na svakom mestu, koje smo posetili, meni je trebalo najvise vremena da sve detaljno razgledam. Poslednji sam dolazio do autobusa, kada je ovaj vec kretao, a vozac imao ozbiljnu nameru da zatvori vrata, i ne pusti me unutra.
Jasenovac, Kumrovec, Zagreb... ponavljala se ista situacija. Svi su vec sedeli na svojim mestima i cekali da se ja "nagledam ponudjenog".
Plitvicka jezera.
Biser nad biserima.
Nisam mogao da odolim, da ne zagledam svaku kap, svaki slap, svaki zbun. Bio sam prosto opocinjen tom lepotom.
Kada sam dosao na parking, nasih autobusa nije bilo na mestu, na kojem smo ih ostavili, kada smo iz njih izasli.
Osvrtao sam se, trazio autobuse... Mozda su ih pomerili u hlad, mislio sam ... i na kraju ustanovio da ih na parkingu nema.
"I mi idemo za Bihac", glasio je odgovor, mlade nastavnice koja je vodila grupu kragujevackih djaka, istom marsutom, kojom smo i mi prolazili prethodnih dana. NJu sam zapazio jos prvog dana u holu zagrebackog hotela, po tome sto mi se ucinilo da je, tek nesto starija, od djaka koje je predvodila.
"Mogu li sa vama do Bihaca, moji su me ostavili?", zamolio sam je.
Narednih desetak kilometara, sedeo sam kraj Marije, mlade nastavnice engleskog jezika u kragujevackoj gimnaziji. Imala je najlepsi osmeh koji sam do tada video, i najlepsu nisku belih zuba, sa dva prednja, koja su bili za nijansu veca od ostalih, sto je njenom osmehu davalo poseban sarm. Ja sam joj puno pricao. Smejala se.
Predstavila me je djacima a ja sam im, "na mikrofon" koji mi je ona tutnula u ruke, objasnio situaciju u kojoj sam se nasao, ispricao im i dva tri vica... a ona se samo smejala, smejala, smejala... Zadovoljno me je gledala plavim okicama, koje su se skrivale ispod plavih pramenova njene kose.
Na jednom od proplanaka, uz put, primetio sam dva bela autobusa. Kraj njih su stajali putnici i jeli pripremljene lanc pakete.
Pozeleo sam, da put do Bihaca nastavim sa Marijom i njenim djacima, ali mi je ona, onako nasmejana, ushiceno rekla: "Eno tvojih, brzo smo ih stigli"
"Prebrzo", htelo je moje srce da joj kaze, pri izlasku iz autobusa, ali mi pravila lepog ponasanja to nisu dozvoljavala. Razum "se zahvalio" na ugodnoj voznji i pozeleo im sretan put, uz nadu da cemo se ponovo sresti.
"Da li su svi dobili paket?", pitala je "nasa Milena".
"Ja nisam", odgovorio sam, i prisao joj bez reci pravdanja, za ono sto se desilo.
"Da, tvoj paket sam sacuvala.
Ono na Plitvicama ti je za nauk.
Znala sam da ces se snaci, i da ces nas pronaci. Doduse ocekivala sam te tek u Bihacu", rekla je uz karakteristican osmeh i mahanje glavom.
"I ja sam se ponadao da vas necu tako brzo pronaci... ali sta je tu je... svesto je lepo kratko traje ..." sa setom sam, odgovorio i prihvatio ponudjeni sendvic.
NJen upitan pogled, me je pratio do kamena, na koji sam seo i poceo da jedem svoj rucak za taj dan.
Mariju sam sreo u Bihacu. Stajala je ispred muzeja i cekala nas autobus.
U Jajcu smo, u jednom malom kaficu u podnozju vodopada popili kafu, posto smo zajedno, samo ovlas, pogledali muzej.
Cvrsto smo obecali, jedno drugom, da cemo se ispricati u Mrkonjic gradu.
Obecanja su kao i nadanja.
Daju se, da se ne ispune. U Mrkonjic gradu nije bilo dovoljno mesta u hotelu pa su muskarce, iz svih odeljenja, odvezli u neki motel, kraj jezera, van grada.
Sutra su mi drugarice iz razreda rekle, da me je trazila jedna, njima nepoznata, plavusa. "NJima nepoznata"...na zalost i meni nedovoljno poznata. Planirao sam da u Mrkonjic gradu razmenimo adrese...
Tog jutra su se oni vratili za Kragujevac, a mi smo produzili za Banjaluku.
Banjalucko matursko vece.
Plesao sam sa "mojom Milenom".
Ona je to izvrsno radila. Svoje partnere vodila je "kao po koncu". Predivan osecaj podanosti, i "vere u sopstveno plesacko umece" koje je daleko zaostajalo za njenim.
Na zavrsetku veceri, kada je ponoc davno otisla na spavanje, jedan drugar se povredio. Isekao je ruku na mestu gde se pregiba saka.
Nesto pica, nesto osecaja odraslosti mladica, koji je docekao da maturira i drugar je obilno krvario.
Trakama od iscepanog stolnjaka sam mu podvezao ranu, a Milena i jos jedan drugar su ga izveli iz sale na ulicu.
Krenuli smo u nepoznato.
Trazili smo hitnu pomoc, za koju su nam rekli da je "tu niz ulicu".
Na svu srecu, ubrzo sam je, trceci ispred njih, pronasao.
Drugar je hospitalizovan.
Rana zasivena, prestalo je krvarenje.
Sunce samo sto nije zavirilo iza brda, kada smo se vratili u hotel.
Na ulazu u sobu, gde je sijalica bolje osvetljavala hodnik, video sam da je leva strana sakoa i suknja, "nase Milene" potpuno krvava.
"Krv. Da li ste i vi povredjeni?", uspanicio sam se.
"Ne, to je od Cede", odgovorila je.
"Odelo vam je potpuno upropasceno" nastavio sam.
"Moguce, ali je Cedi sasvim dobro, i to je najvaznije", rekla mi je pre nego sto mi je pozelela laku noc i izgubila se iza, zutih vrata, svoje sobe.
"Cedi je sasvim dobro, i to je najvaznije..." u misli mi se vracao njen glas, dok sam lezao u svom krevetu.
Tada sam bio siguran da bi za tu, izuzetnu zenu, moji drugari i ja uradili sve sto pozeli, sve sto nas zamoli, jer je svaka njena naredba, ustvari bila molba, posto ona nikada nije podizala glas ...
Duvao je jak vetar. Sedeo sam na ivici fudbalskog igralista u krugu kasarne u Puli. Tek sam usao u kasarnu i posmatrao sam regrute, koji su pristigli pre mene, i vec ispunjavali naredbe nekih oficira koji su silno vikali, gestikulirali, psovali, omalovazavali ih.
Vec sutra sam bio deo te gomile, na koju su se odnosile te "naredbe". Uvek sam se grozio primitivnih i neotesanih ljudi.
Zapazio sam jednog omanjeg oficira. Imao sam utisak, da u odnosu na svoje "gabarite" on najvise vice, najzesce psuje i najvise omalovazava regrute.
Reski zvuk sirene, plava svetlost u hodniku i vika desetara; "Uzbuna, dizi se, uzbuna"!
Poskakali smo sa kreveta. Ubrzano se oblacili, podesavali opremu i puske. Hitali smo ka centralnom stepenistu na izlasku u dvoriste kasarne.
U toj gomili, kojoj je jedini cilj da se sto pre dokopa dvorista i svoga mesta u vrsti, bio sam i ja. Dojurio sam do vrha stepenista i krenuo nadole.
Cizme klize na betonskoj podlozi. To do tada nisam znao a ustanovio sam tako sto sam se sa drugog sprata, dokotrljao na odmoriste na prvom spratu.
Slem, asovcic, cutura, puska, zajedno su se sa mnom skotrljali, uz jezivu lupnjavu.
U podnozju stajao je onaj, mali oficir.
Pridigao sam se.
Bol u ledjima, par izraslina na temenu i celu, ogrebotina na ruci...
Piskav i prodoran glas onog coveculjka, koji je imao zvezdice na ramenima.
"Uneo mi se u lice".
Nazvao me je imenom nastranih ljudi koji vole isti pol:"... da mi ti unistis opremu i pusku. Znas li ti da ja to duzim"
Ponovo isti naziv i..."ja cu ti pokazati kako se postaje vojnik..."
Odmakao sam se korak unazad, da ne bi dosao u situaciju, da udarim slabijeg od sebe.
Pruzio sam mu pusku.
"Kad je duzis evo ti je, kada ti je ona vaznija od coveka. Ja, naivno, mislio da nas "duzis", rekao sam hladno i pribrano.
Zacudo, prihvatio ju je, a ja sam istim tonom nastavio:
" Ti mi nikada neces pokazati kako se postaje vojnik, jer ni sam nisi vojnik.
Mogao bih mozda, da ti ja pokazem, kako se postaje COVEK, ali se bojim da ni to neces moci da naucis, jer ni za to nisi."
U prepunom hodniku tajac, a posle par sekundi opste odusevljenje mornara, povici i aplauz...
Ti ces meni to da kazes, ti...(opet onaj isti naziv) meni, ja sam ti "staresina", ej bre, "staresina", "odskako je od zemlje" coveculjak.
" Sta cutis," i opet onaj naziv, siktao je.
Ne znam kome se obracas, jer nekoga sa tim sklonostima koje pominjes, ovde ne vidim, a cutim i gledam te kako potvrdjujes ono sto sam ti vec rekao, pa mislim valjda si me cuo, i mozes bar to da shvatis", odgovorio sam.
Bujica psovki i pretnji vojnim sudom, raportima...
Bio sam potpuno ravnodusan. Stajao sam i sazaljivo ga gledao, kako odlazi u svoju kancelariju i odnosi moju pusku, koju "on duzi".
Nisam imao vise nista da mu kazem.
"Staresina"?
On "staresina"?
Kakav staresina?
Nikada on ne moze da mi bude "staresina".
Ne moze da dosegne, cak ni da se priblizi mom jedinom staresini.
Imao sam srecu, da nam kriterijume, za pravog staresinu, postavi "nasa Milena".
Na zalost, Bog nam nije dao da se nasladjujemo njene dobrote, odlucnosti, hrabrosti, volje i pravicnosti.
Ubrzo posle mog povratka iz vojske, nije uspela da se odupre teskoj bolesti.
Cvet na njenom grobu, treptajem latica podseca me na njen uzurbani hod, a rosa na njima su nase suze, koje mu odrzavaju svezinu.
Dragan Dzigurski 10.10. 2004.
...nazad na datume i naslove...
Ima jedna zafrkancija, u nasem jeziku, koja mi nikako nije bila jasna, jos iz vremena kada sam, kao lepo vaspitano, "uciteljsko", dete, na mamino pitanje: "Kako se kaze?", svima, koji su po maminom kriterijumu to zasluzili, odgovarao sa"hvala".
Vrlo brzo, uz pomoc maminih pedagoskih metoda, sam shvatio da"hvala" , ili kako kod nas neki skrate i kazu "fala" treba reci uvek, kada ti nesto nude.
I kada to hoces i kada to neces.
"Hvala hocu" mi je i nekako bilo jasno, iako i tu ostaje dilema cemu "hvala" kada mi onaj sto daje, nudi to samoinicijativno, a ne na moje trazenje.
"Hvala necu" je vec za diskusiju. Kome je tu korist od toga sto ja necu? Onom kome ostje vise, jer ja necu, ili meni, sto sam se "spasao" onoga sto necu.
Uglavnom "hvala" je bilo resenje za sve situacije.
Devojka u belom, sa tek podignutim velom preko glave, mladic u svecanom odelu sa cvetom na reveru. Tek izgovorili ono sudbonosno "DA", i jos nesvesni na sta su se sa ta dva slova obavezali, stoje na sred svecane sale za vencanja, a prilaze im svati, cestitaju, ljube...
Oni kao u transu, onako ubalavljeni sa dvestotinak ili vise poljubaca, svakome otpozdravljaju izgovarajuci : "hvala, hvala".
Vise ne znaju, ni ko im cestita, ni ko ih ljubi, ni kome se zahvaljuju... no to "hvala" pokriva sve.
"Hvala" se posle provlacilo kroz moj zivot, i kako je vreme prolazilo, kod mene je izazivalo sve vecu i vecu zabunu.
Secam se, lezi covek ( neki Crnogorac) u novosadskoj bolnici, povredjen posle jedne od poznatih tuca u menzi.
Niksicani protiv Cetinjana ili tako neki. Trebalo je odbraniti cast ocevine i ne osramotiti pretke...
Ovaj lezi sav u savovima, dve tri frakture kojecega, noga mu podignuta nekim tegovima, glava uvijena, sav oteko.
Samo zbog toga, sto znam raspored, uveren sam da se tu negde na trecini glave sa prednje strane nalaze oci, a izmedju njih nos.
Takvoj "faci" dolazi u posetu drug, i s vrata veli:"Lake ti rane junacino".
Ovaj iz proreza gde su nekada bili zubi odgovara: "hvala".
Sta "junacino" i sta "hvala"? Dan danas mi to "hvala" nije jasno.
Ili pre neki dan, umro komsija, ostala za njim zena i nejac. Oni u crnom, komsija ubledeo ko ilovaca koja ga ceka, a masa poznanika, komsija i daljih rodjaka idu oko zene i dece i izjavljuju (neki cak kazu cestitaju) saucesce.
Kao, "saucestvuju u bolu".
Bolje da saucestvuju kasnije, kada nastanu zivotni problemi, no red je da se kaze "hvala".
Zena i deca u crnom, ko rafalna paljba, jedan za drugim, izgovaraju: "hvala" dok prihvataju pruzenu ruku, i trpe one kurtoazne poljupce "na obraze."
Ispratili komsiju na poslednji put. Obavili sve po obicaju i redu...neki covek citao nad grobom, pripremljen tekst, popovi obavili svoje, grobari svoje, ugostitelji svoje, komsije svoje, advokati svoje, sudije svoje...a udovica se jos sest nedelja zahvaljivala i nosila ponude onom sto je tako lepo napisao govor, popovima sto su...ne znam sta su, grobaru jer je uredio humku, komsijama jer su pomogli, maticaru jer je izdao umrlicu, sudiji jer je okoncao ostavinsku raspravu, advokatu jer je sve sredio, kafedziji jer je sve bilo u redu...i svima pokloncic, za secanje, i "hvala" sto je sve bilo "kako treba".
Kao da je trebalo da bude "kako ne treba", pa se eto, njima posrecilo.
Sad jest da se kod nas kaze; "Lali svane kada mu otac umre", no to "hvala" mi deluje morbidno.
Ili, ono sto su nas ucili, da kada odes u ducan, pokupujes sve sa spiska sto ti je majka naredjala, dobro ti to sve naplate i kada izlazis iz ducana obavezno treba da kazes:"hvala lepo i dovidjenja".
Kolko su ti naplatili, njima je "lepo", ovo "do vidjenja" ne ponovilo se, a ovo "hvala"...nemam pojma zasto.
To je valjda neka nasa Vojvodjanska postapalica, deo mentaliteta, obicaj...
Stvarno sa tim "hvala", mi nikako "ne ide".
Ni kada treba da ga kazem, ni kada treba da ga "primim".
Uvek sam bio u dilemi da onaj kome izgovaram to "hvala" ne pomisli da ga zafrkavam, ili da me onaj, koji se meni zahvaljuje, mozda malo ne ...
Sta da Vam kazem... i dalje sam u dilemi.
U svakom slucaju:"hvala, na strpljenju, sto ste ovo procitalli"
Dragan Dzigurski
Novi Becej...nazad na datume i naslove...
Ker te tvoj, nemas druga posla pa napravis sajt.
Onda nateras nas da ga "otvaramo", pa da malo i dopisemo (kada nas pustis)....
I tako stosa radi, dobijes sve petice.
Boga ti, kao da smo na studijama.
Pet tamo,... pet tamo,... pet ovamo....
Nemam reci, sem SVAKA CAST.
Znao sam ja, a to sam ti i ranije pisao, da "Ko zna zna".
Pisao sam ti o onome:"Okrenes se i za sobom vidis plodove svoga rada. Bez trunke stida,bez lazne i nepotrebne skromnosti, mozes mirno i bez ikakve euforije reci:"Da, to sam ja uradio,... pa sta?
Mogu ja i bolje!
Najbolje ocene...pa nisam drugo ni ocekivao?"
ILI JESI ILI NISI, a ti jesi.
Posebno mi je drago, sto su delic tog sajta i nasa prepiska.
Pokazali smo, ono sto smo nas dvojica znali od pre, samo nikako ove ostale da opasuljimo,da smo najbolji tek kada se novomilosevcani i novobecejci udruze.U ovom slucaju, veci je doprinos novomilosevcana, ali ko zna sta sta ce i ko ce "povuci" u sledecem projektu.
Jedva cekam novu sansu da im pokazemo kako se to radi.
Puno pozdrava i cestitki.
Tebi i tvojoj familiji puno zdravlja i srece
Novobecejski pesnik, kojem zabranjuju cak i da reklamira svoje knjige, ali to nije za ovo pisanje.
Dragan Dzigurski
Novi Becej
...nazad na datume i naslove...
Natalija Petrovna Sergejevič.
Plava kosa, plave oči, krhko, lepo telo.
"Vaš vodič kroz Lenjingrad, ona studira vaš jezik i biće vam "od pomoći" ovih dana", predstavila ju je jedna muškobanjasta, starija gospođa, koja nas je dočekala na aerodrumu u Lenjingradu.
Kakav vodič!
Božiji dar.pomislio je, verovatno svaki muškarac u grupi studenata koji su se našli u Lenjingradu na apsolventskoj ekskurziji.
Auroru, Dvorski trg, Nevski prospekt, Ermitraž, Carsko selo, mostove koje podižu, da bi propustili brodove, bele noći u kojima sunce ne zalazi, zasenio bi samo jedan treptaj modrog oka i široki osmeh kojom bi, Natalija, propratila svaku svoju grešku u izgovoru.
Ostani sa nama, večeras u restoranu hotela.
Prijatna muzika, ekskluzivna pića i odabrana jela, biće ti prijatno sa nama, pozvao sam je da nam se pridruži.
"O ne,ne... znaš.ja sam sa vama službeno.posle posla, nije zgodno da me vide sa turistima . naša pravila su vrlo stroga i to nam ne dozvoljavaju."
U redu, pravila su pravila. Bar ih mi razumemo. Mi smo budući pravnici. Doduše najpre smo naučili ono pravilo, da su pravila stvarana da bi se kršila. Mogla bi, što se nas tiče, da se držiš i tog pravila.
Sutradan, činilo mi se, želela je da nam se pogledi ne ukrste.
Uspevalo joj je to.
Šta čekaju oni ljudi, u tako dugom redu, uspeo sam da je upitam u jednom trenutku.
"Neka je rasprodaja, verovatno", odgovorila mi je preko ramena.
Iako nije gledala u mene "video" sam da joj je rumenilo oblilo lice.
Posle prepodnevnog obilaska "severne Venecije", pri pozdravu, ponudio sam joj, da je "povedemo" u prodavnicu "rezervisanu za strance".
Rekla si da u te prodavnice nisi nikada kročila.
Kad - tada ćeš, ući u njih.
"Prevariće te neko" i eto prekršićeš ta vaša pravila i po"prvi put" postupiti po "našem pravilu", učini to danas, bio sam uporan.
Prolazili smo kroz prodavnicu ispunjenu stranom robom.
Širom otvorene oči upijale su bljesak, sa lepo uglancane i sortirane robe.
"Berjoska, berjoska."ponavljala je kao u transu.
"Ne, ne, ne, ne. to neću da primim, previše sam sebi dopustila i time što sam sa vama ušla u prodavnicu", odbijala je ponuđenu čokoladu i čarape koje je do maločas sa velikim interesovanjem posmatrala, a mi joj za uspomenu kupili.
Tako da ona to ne primeti, spustio sam joj zamotuljak, u otvoren džep torbe koja joj je visila na ramenu.
Stavio sam kažiprst na usnu, blago trepnuo okom.
Zagonetno sam se nasmešio, okrenuo, i pošao ka ulazu u hotel.
Društvo od dvanaest kolega i koleginica, pred diplomiranjem, željni provoda i avanture, šetalo je "noću" kraj Neve.
Mostovi "podignutih vratova", nadgledali su konvoje brodova, što su klizili, ispod njih.
San nije dolazio na oči.
Izgubio se u nekom kutku mraka, koji nije dolazio na ovaj deo zemljine polulopte.
Iz čiste znatiželje, posle neprospavane "svetle noći", stao sam u jedan od onih redova.
Disciplinovano i bez ikakve nervoze ili ljutnje, onih što čekaju u nepreglednom redu, pomerali smo se korak po korak.
Mnogi su od njih čitali knjige i sasvim odsutno pratili one ispred sebe.
Trinaest, rekao sam prodavačici koja me je bezvoljno i srdito pogledala, kada sam došao do pulta, na kojem je ona prodavala, male, plavičaste prozirne, gramofonske ploče.
Večeras nas vodite u nacionalni restoran, prekinuo sam jednu od pauza u Natalijinom izlaganju, prilikom obilaska grada.
"Ne, vi idete sami".vozač će vas odvesti do restorana i sačekati vas posle predstave", odlučno, bio sam siguran, i srdito je odgovorila, što je naišlo na opšte negodovanje svih nas u autobusu.
"Radni dan vodiča, završava se odlaskom grupe na večeru", pravdala se.
Budi sa nama u restoranu do večere, šapnuo sam joj, i stavio u ruku pripremljen koverat.
Tražićemo da nam u tom restoranu ne posluže večeru, ili to učine vrlo kasno, kako bi što duže bila sa nama, a ne bi prekršila ta vaša pravila.
Ne, ne, ne ... vrtela je glavom i pokušavala da mi vrati koverat.
Zadrži to. pa ako se predomisliš vidimo se večeras.
"Za ulaz je potrebno puno novca". izrekla je svoj poslednji argument.
U ruci ti je ulaznica za večeras, i poklončić, . pokazao sam joj na kovertu, .pa ako se predomisliš, čeka te prazna stolica.
Svetla su se pogasila.
Muzičari, osvetljeni reflektorima, svirali su neku od pesama Bitlsa, kada mi je prišao konobar, i na jedvite jade, objasnio kako me u hol restorana čeka neka devojka.
Oči, nepriviknute na blještavu svetlost, u uglu hola, nazirale su krhku priliku koja me je čekala. O da li je to Natali?!
"Da, baš kao u pesmi, sa ploče koju si mi poklonio, uz ulaznicu za večerašnji izlazak.
Toliko sam žalila što nisam imala vremena, da čekam u redu i da je kupim.
Sada je imam zahvaljujući tebi.
Nisu vam još poslužili večeru", nasmejala se.
Tvoju stolicu bih čuvao do kraja večeri.
Tebi sam je namenuo,za tebe rezervisao, odgovorih joj
"Hvala ti za ploču sa "mojom pesmom".
"Natali" je moja pesma", šaptala mi je, dok smo lagano "klizili" po podijumu za igru.
Hvala tebi, zbog toga što si večeras došla i omogućila mi da mi se desi tema iz druge pesme, sa te ploče. ....
Danas sam tražio neke svoje beleške.
Ispod hrpe papira, fascikli, fotografija,. pronašao sam malu, plavo prozirnu, gramofonsku ploču.
Pročitao sam tekst sa omota:
"Žo žo Dasen.1.Natali 2.Žutem."
Odnekud dopreše poznati zvuci, poznate reči.poznate scene.
".gledao sam u svog vodiča. Natali.."24.12.2005.
...nazad na datume i naslove...
Ajd malo i ja da se hvalim.
Prica koju ti saljem, je objavljena u zbirci najkracih prica za 2005. godinu u knjizi "Vrata moje duse" u izdanju izdavacke kuce Alma iz Beograda.
Promocija knjige je bila na sajmu knjiga u Beogradu i ova prica se "usunjala medju" 1500 pristiglih na konkurs.
Eto druze moj "izdali me " i u Beogradu. Uvek su me izdavali kada je bilo najteze pa sada slutim ...al odolecu.
Eto ne pominjem nikakve vodove samo nagrade.
Saljem ti i sliku sa sajma pa posetioci sajta mogu i vizuelno da upoznaju pismopisca.
Puno pozdrava svim posetiocima na sajtu.Suština mudrosti
Klupa u parku mi je kuća,spavaća, dnevna soba i trpezarija.Davno nisam bio u trpezariji.
Kontejneri su prazni, nema narod para. Raspust je, nema ni ostataka od đačke užine.
"Sutra je novi dan",ponavljam očeve reči.
Sećam se. Steva mi tiho reče:"Car je go". Pera na to doda:"On je u gaćama".Ućutaše i zasuziše od šamara njihovih majki
Masa, je klicala caru i njegovoj čudesnoj odori.
Viknuh ono što videh. Rekoh istinu:"Car je go".
Moj otac reče: "Dete je nevino, Car je stvarno go".Odveli su ga vojnici.Nikada se više nije vratio.
Majka je presvisla od tuge. Sestre su, nekuda odveli nepoznati ljudi.Nisu mi se javljale.
Drugari i ja završismo škole. Moji drugari se zaposlili.
Mene su uvek ispitivački gledali i obavezno pitali:"Ti si"ono"rekao"?
Jesam, zašto?
Uredno mi vraćali molbe.
Oženih se.Mornar i prelepa meštanka dobili sina i kćer.
Sreća, poverovah. Uživao sam dok smo gurali dečija kolica kraj obale mora.
Rat!
"Ovo je moja zemlja" rekla mi je."A ono je moja",odgovorih joj. Deca su plakala.
Nisam ih čuo od tada. Znam ja, da bi me oni zvali, ali nemaju gde, a ja, brojevi su promenjeni... a i nemam odakle.
Uistinu, nemam ni smelosti. Šta da im kažem.. a voleo bih da im čujem glas?
Pera, evo već drugu godinu, ne može da nađe vremena da popričamo. Znam nije mu lako.Vodi veliku fabriku, ima on i svoje brige.
Steva mi se, po nekad javi. Baš malo pre prođe kraj moje klupe. Nije me zapazio, žurio je ka opštinskom mercedesu. I njega pritisli problemi, veliki poslovi.
Tako, dok sedim na naslonu klupe, gledam ove moje probušene vojničke cokule i zamašćen šinjel, provlačim prste kroz bradu.. ili kosu, ne znam šta mi je šta, spojili su se odavno.
Mislima se vraćam u vreme kad uzviknuh:" Car je go!"
Da li je stvarno tada Car bio go?
Ma bio je, videli to i Pera i Steva i svi ostali..
A onda se pokolebam.
Možda je ono carevo odelo zaista bilo čudesno?
Videli ga samo pametni i mudri.
Ja nisam..
O Bože!
Ne, ..ne želim da verujem.
Neću sebi da priznam, ono što mi sve češće pada na pamet: suština mudrosti je... ne reci istinu, ne reci, na glas, ono sto misliš?
...nazad na datume i naslove...
Za ovaj put (pa cu malo da zastanem nek me narod procita) saljem ti malo razlicitije stivo od onoga koje smo ranije objavljivali i jednu (meni posebno dragu fotku) koja odslikava "stanje moje duse" Fotka ima naslov "Tako zelim da sam sam"
Pozdrav svim posetiocima sajta
Dragan DzigurskiŠoljica kafe
Posao, koji se ne odbija.
Zavodljiv pogled, koketan osmeh.
Pitanje na koje nisam znao odgovor.
Kako je do sada nisam upoznao?
Zauvek upamćen ukus, ponuđene kafe.
Namenjena mi gadost!!
Kazati joj, "da je nema".
Rekoh, "izdrži, pobedićemo."
Mašina sa otiskom slova.
Izdrža, pobedismo.
Simpatija.
Zajedno otpijeni gutljaji kafe.
Nova gadost, nov posao!!!
Osmeh pri dolasku.
Iskra u oku, pri odlasku.
Dragi glas sa druge strane žice.
Poznati ukus gutljaja kafe.
Noć prepuna smeha.
Lift,izazov?
Duga šetnja.
Odmor u restoranu.
Šapat,usne na uhu.
Žmarci putuju kroz telo.
Kafa u sobi.
Misli, njenim likom ispunjene.
Upozorenje, neverovanje.
Autobus.
Ples, do beskraja.
Buket ruža.
Roleri.
Poljubac, za sretan put.
Kafa posle ručka.
Proslava, pokloni i torte.
Stolica kraj nje, za mene čuvana.
Fotografija za nezaborav.
Ples, koji spaja.
Auto koji "ne ume" da skrene.
Stepenice duže od večnosti.
Ključ koji ne otključava.
Dva tela, kao jedno.
Uzdasi...
O Bože, Bože, Bože...
Pozdrav uniformisanog.
Besana noć.
Pogledi - želje.
Zajedno popijena kafa.
Ćutanja dra`a od reči.
Dodiri ruke,koji peku.
Sedište, kraj sedišta.
Bol koji razdire.
Kafa - želja, - pažnja.
Priredba.
Ples, koji leči.
Postelja, sa plavim mrvicama.
Poslastičarnica.
Pasoš.
Kafa iz termosa.
Sofa.
Recepcija.
Soba, iznad kuhinje,
Ribnjak.
Radio.
Pica i sok.
Kancelarija.
Stolica.
Sto.
Strast.
Voćnjak.
Dodiri pod vodom.
Kaput.
Fotelja.
Trosed.
Potpuni užitak.
Ljubomora.
Cveće.
Knjiga.
Alkica za sećanje.
Igla, blizu srca.
8.,10.,6.,12.,13.,
On, u "odlutalim mislima".
Osmeh, "bez razloga".
Prepoznatljiv parfem.
Treni, koje se pamte.
Bože, Bože Bože....
Srećno, 100.
Nova gadost, povratak.
Kafa popijena na brzinu,
Pokloni koji se, kući, ne nose.
Reči utehe i nadanja,
Seta i sećanje.
Sto, bez mesta kraj nje.
Strahom, nadjačana strast.
Susret bez osmeha.
"Ispraćaj" bez pogleda.
Zalud čekanje poziva!
Žal za "slomljenom" šoljicom...
"Ja sam je jednom imao
kratko, al ipak imao" Legende
...nazad na datume i naslove...
Posto tvoj ( a ja volim da se hvalim i "moj" sajt racunajuci pisma koja saljem ) sajt otvaram kada zelim da se razonodim i opustim, nesto vidim ili naucim saljem ti pismo koje sam posvetio jednoj mojoj drugarici za rodjendan. Ono sto moze da bude interesantno u njemu je da je to pismo sastavljeno od naslova pesama grupe Legende, koje sam ja povezao u skladnu celinu. Imam vise ovakvih pisama, a ovo je prvo koje ti saljem i moglo bi da nekome posluzi za slicnu ili daj Boze neku ozbiljniju priliku. Neka ga slobodno koristi ko god hoce samo nek paze da ista osoba ne dobije pismo iste sadrzine od dva, tri... momka.
Pozdrav od imenjaka iz susedne varosi.Objasnjenje za neupucene:
Velikim i zatamnjenim slovima sam obelezio naslove a malim vezu izmedju njih.NISMO A MOGLI SMO SVE !
NE PITAJ zašto NEMAM SNOVA . STRAH ME od TA OKA DVA, koja u meni bude USPOMENE, a bliže se ČETRDESETE.
NOVA GODINA je i NOĆAS, dok pada PRVI SNEG razmišljam o tome kako ti nikada neću reći, da je ova USPAVANKA napisana samo ZBOG TEBE. Neka to ostane tvoja SLUTNJA i NE VERUJ, kad ti kažu da isuviše DUGO *SAT OTKUCAVA * EPITAF za SEN jedne neostvarene ljubavi, a da NOĆI PREDUGE * PIJEM ZBOG TEBE, jer znam da smo sada TALAS I DNO.
IPAK SVE PROĐE, a ostanu sećnje na ONA SJAJNA VREMENA.
I, TA JOŠ DA TI KAŽEM * ZABORAVI * NOĆ O KOJOJ SNIVAŠ".
EJ, DA ME JE * TOČAK ŽIVOTA ranije pokrenuo, znao bih ZAŠTO NE VOLIM PROLEĆE, A SADA ZNAM da je MOLITVA spas.
Kaži MAJCI * MOJA SI * ČEŽNJA, a MOLITVA DRUGA će, kad NEĆE VETAR, da ti vrati SEĆANJE kako sam JEDNOM, SAMO JEDNOM sa njim, NA KRILIMA, dok su me slušali KOSOVI I TRAMVAJI ponavljao : PROBUDI SE *SA OSMEHOM.
Budi NASMEJANA .
AKO ME PITAŠ, kako sam, JEDNA ŽELJA, mi ispunjava NOĆ OD SREBRA * MOJA PONOĆNA DUGO i to, da ovo nisu PRAZNI DANI već LJUBAV, makar, njeni TRAGOVI je ono zbog čega opstajem.
KAŽU MI DA ŽIVIŠ SAMA, a ja pokušavam SA OSMEHOM * NOĆ DA POBEDIM.
Nismo, A MOGLI SMO SVE!Po ideji Marin Lazara
tekst dopunio i reči rasporedio
DRAGAN DŽIGURSKI
...nazad na datume i naslove...
Posle ovog teksta, koji je izazvao razlicite komentare, dosao je Nadin rodjendan.
Naravno da sam i svojoj zeni napisao posvetu, i stavio u kovertu koju sam polozio na natkasnu.
Iako nije lepo , ni kulturno citati tudja pisma saljem ti ovaj tekst, jer je zanimljiv a poredeci ga sa prethodnim sama ideja i postupak mogu da budu zanimljivi.MOJA PONOCNA DUGO !
BUDI NASMEJANA, jer samo tada mogu da prepoznam iskru u TA OKA DVA, sto mi vracaju SECANJE na ONA STARA VREMENA, kada smo, JEDNOM, prihvatajuci se za ruke, ucinili da CEZNJA postane LJUBAV, a ne ostanu samo njeni TRAGOVI.
I STA DRUGO DA TI KAZEM, kada znas da su NA KRILIMA * LASTAVICE pronele nasu tajnu a KOSOVI I TRAMVAJI su svima saputali da smo, samo zajedno, i TALAS I DNO.
MAJCI su ruke zadrhtale oko mog vrata, kada sam joj SA OSMEHOM priznao MOJA SI.
NOVA GODINA je i NOCAS, dok SAT OTKUCAVA i pada PRVI SNEG ti znas da je svaka moja rec napisana ZBOG TEBE i neka ti ni jedna NOC O KOJOJ SNIVAS ne bude bez nasih "bulica" i mene.
NE VERUJ kada ti pricaju da PIJEM ZBOG TEBE u NOCI PREDUGE, jer me razdire SLUTNJA da su nasi dani, PRAZNI DANI.
Moj odgovor je :"EJ, DA ME JE, ovakva sreca pratila citavog zivota.
Nije, i NE PITAJ me nista vec veruj da nikada NECE VETAR moci da oduva nase USPOMENE.
NEMAM SNOVA, ne zato sto su prosle CETRDESETE, vec zato sto uzivam, u tami sobe, dok, SA OSMEHOM, stojim kraj vasih uzglavlja, a vi se prepustate blazenstvu sna, svaka ispricana USPAVANKA, je MOLITVA i zelja, da se jos DUGO molim za nas.
A SADA ZNAM, kada bi me TOCAK ZIVOTA jos SAMO JEDNOM pokrenuo, taj pokretac bi bila JEDNA ZEljA: tvoj glas koji mi sapuce PROBUDI SE * SA OSMEHOM.
I STA DRUGO DA TI KAZEM * BUDI NASMEJANA.
Ne postoji MOLITVA DRUGA, do ova, da nikada ne KAZU MI DA ZIVIS SAMA i da je na nasu NOC OD SREBRA pala SEN.
STRAH ME da ona ne bude uslisena, jer znam da ne bih uspeo TU NOC DA POBEDIM.
U tom slucaju neka EPITAF bude:" Nismo, A MOGLI SMO SVE"
...nazad na datume i naslove...
Prodjoh pre neki dan kroz Milosevo... ... i setih se da ce uskoro seoska slava. Setio sam se onih nasih decacskih, Novomilosevackih slava...
Svake godine smo "ugovarali masovni odlazak" u Novo Milosevo na slavu. Naravno u tome su nas podrzavale i curice iz naseg drustva, ali one, sem retkih izuzetaka nisu dobijale dozvolu za odlazak na vecernji slavski provod.
Secam se pocinjalo je to fudbalskom utakmicom, pa rukometnom i zavrsavalo se kosarkaskom, pre nego sto se krene u obilazak "ulice" koju su nacinili prodavci svojim tezgama.Uglavnom nismo nista kupovali vec gledali i bili vidjeni...
Pre povratka za Novi Becej popili bi po neko pivo. Ja uglavnom ne pijem, ali to pivo sa milosevacke slave je bilo pravi ritual. Hladno, naruceno "ispod satre" gde je muzika trestala, a mi se dovikivali. Nikada mi pivo nema takav ukus kao ta piva popijena na slavama i vasarima. Umislio sam valjda da su ona posebna, a verovatno je u njima satkana atmosfera, zal za mladost, dozivljaj..., otkud znam ali i sada volim da u prolazu kroz Novo Milosevo ( i kada nije slava... ) stanem i na terasi lovca ili nekog drugog restorana popijem hladno pivo, "natenane" sto bi moj deda rekao.Gutljaj po gutljaj, s puno gustiranja i divana...
Posle smo se u sitne sate (oko 2,3 sata nocu) vracali za Novi Becej nekim vozovima koji su slucajno tada prolazili ( cesto su to bili teretni vozovi... ) ili isli peske drumom. Zvezdano nebo ili Ilija gromovnik, ( preziveo sam i jedno i drugo... ) ne znam, sta mi je ostalo dublje urezano u secanje.
Rekoh priblizava se jos jedna slava.
Sretna Vam slava Milosevcani.
Veselite se i slavite do zore, a malo i posle, onako kako vi to znate i pamet u glavu..., ajd' sta ja pricam, kakva pamet u glavu kad je slava, kod tolikog piva. Sa srecom i veseljem...Pozdrav - Dragan Dzigurski
...nazad na datume i naslove...
Kuda ces ti bre? zabrundao je hrapavi muski glas.
Stajao sam na travnjaku, okrenuo se iznenadjen vikom. Ugledao sam nepoznatog coveka, zajapurenog, koji mlatara rukama i jos nesto dovikuje. To nesto "nisam cuo" jer sam mislio da se nepoznati ne obraca meni.
"Tebi govorim, je si li lud ili gluv?"
Tada sam vec bio siguran da se obraca meni.
Nisam ni lud ni gluv, za razliku od vas, jer nacin kojim govorite i to sto pokusavate bezuspesno da poletite, upucuje me na takav zakljucak.
No ostavimo to, u cemu je problem.
"Zar ne vidis da ides preko travnjaka"?
Da, vidim idem preko travnjaka. Travnjak je i formiran da se po njemu seta, uziva u mekoci trave, legne i odmori na njemu... a ja momentalno idem preko travnjaka jer je tuda najblizi put do one kuce, u koju sam se uputio.
"Vidis li onu betonsku stazu?" pitao je neznanac pokazujuci mi na betonsku traku koja je vodila u suprotnom pravcu od onoga u ko sam krenuo.
" Idi po njoj. Znas li koliko budala prolazi tim pravcem kojim ti sada ides i unistava nam travu, na tom mestu?" nastavio je, istim tonom, jos zesce gestikulirajuci.
Mislite na onu stazu koja vodi oko kvarta, pa na pesacki prelaz i skrece kod ugla, pitao sam?
"Opet se pravis blesav, na tu stazu mislim. Imas li uopste predstavu zasto je ona staza napravljena?"
Iskren da budem, nemam tu "predstavu", pogotovo sto je ta staza duza i ne vodi ovamo kuda sam ja krenuo.
Kazete, puno budala prolazi ovim putem? Ima li vise onih koji se ovuda zapute, ili onih sto idu onom stazom?
"Previse, zato su mene i postavili ovde, da takvima kao sto si ti ne dozvolim da prolaze i ne unistavaju nam travnjak. Onom stazom, bi retko ko i posao, da mene ovde nema. "
Puno budala koje idu jednim putem, i malo pametnih koji koriste drugi. Nije li to malo blesavo? Ne zapitas se po nekada, ko je ovde budala a ko pametan?
Pozdravi te tvoje pametne, sto su te ovde postavili, i reci da je jos jedan krenuo stazom "budala", da vam ne bi ishabao onu pametnu stazu.
Mozda vam ustreba, kad shvatite, da njome, konacno, treba da odete.
Nas budale, ako nam vec ovde niste izgradili stazu, ostavite na miru, da idemo nasom stazom, kojom vecina, makar ona bila i sastavljena i od budala ide, odgovorio sam mu i nastavio kracom, "stazom za budale"....nazad na datume i naslove...
Opet smo prvaci Evrope. U stvari Srbija je prvi put prvak Evrope.Ovi momci su tri puta uzastopce osvojili evropski vrh za tri razlicite zemlje.
Nista novo kod nas, promenis drzavu a nisi se ni mako iz nje.
Moj deran je vaterpolista i slicno novomilosevackim karatistima, on je clan ekipe koja je prvak Srbije za igrace do 19 godina ( a nema jos ni 16) a da u svojoj varosi nema uslove za trening-nema bazena.
Pozivan je i u reprezentaciju Srbije i Vojvodine. Ova srpska je sada i nacionalna a i on je ne menjajuci bazen u kojem trenira promenuo cetiri kluba. Klubovi su propadali (bas kao i nase drzave) a igraci su ostajali i opstajali. Mozda smo, bar sto se tice vaterpola, stvarno toliko jaki.
Presretni smo zbog titule Prvaka Evrope i ponesen tim uspehom saljem ti lokalnu sliku dana.
Pozdrav DDzigurski
...nazad na datume i naslove...
Postovani derane
Necu da ponavljam pisma iz septembra 2005.godine.
Opet smo "izgubili bitku". Mislim da je Cercil rekao:"ali ne i rat..." Sta zna Cercil? No, do ocina, kome je vise do rata?
Od sutra smo Turci, Beodrani, Karlovcani i ovi iz sredine (izmedju Karlova i Beodre) koji nece znati iz odakle su.
Mi ulazimo, direktno u Evropsku uniju. Samo da potamanimo ono malo Kurda i priznamo drugu polovinu Kipra ali nema nikog da vatamo i isporucujemo.
Laksi i gospodskiji poso brate.
Povucicemo i Vas, pa smo eto, od sutra, blizi Evropi za dva koraka (koliko cujem).
Drugi korak je, ako sam dobro obavesten, sto nam uzimaju i dobijamo smece.
"Strani partner", fala Bogu, djubreta kolko hoces i eto ti nama Evrope.
Sve ovo me mnogo podseca na onu pricu o tati i detetu crvu.
Kad mali crv, pita tatu crva:
"Tata mozemo li mi da zivimo u mesu?"
"Mozemo", odgovori otac.
"Mozemo li da zivino u jabuci?", opet pita dete.
"Mozemo", odgovori otac.
"Pa sto onda zivimo u govnima?"zavapi sin.
"E dete moje takva nam je tradicija, to nam je rodna gruda", opravda mesto postojanja, zivljenja i opstajanja otac.
Tako i mi, od cele Evrope, dobijemo neke "nase strance"...(to su nekada zvali drugim imenom, a sada su strateski partneri) znaci strateske partnere i djubre iz najmanje dve opstine. I kako to kroz istoriju biva, opet ste vi Karlovcani i Beodrani plus onaj rajfeslus sto vas spaja (vec sam poco nemacki da divanim) bolje prosli od nas azijata.
Nama namenuli sirovo djubre, pa da se mi na "rodnoj grudi" patimo da ga razvrstamo (doduse to nasi Cigani rade vec godinama. Sta ces, i njima je to u tradiciji i oni su iz Azije, male ili velike ne znam, a ni oni, no azijati su).
Kad razvrstamo i uzmemo ono najbolje iz djubreta, tek onda cemo da ga saljemo vama. Nisam zloban ni zajedljiv, no moram da primetim da ova Evropa i evropski standardi, ipak menjaju tokove stvari.
Pomalo mi dodje krivo, i pitam se (naravno u "sebi i za sebe", a kakve sam srece kad kazem to na glas, uvek ispadne "rad sebe") kako nam nisu namenuli neku fabriku cokolade?
Zamisli Milka cokolada, mlecna, od mleka koje je pomuzeno od krava koje su pasle oko isplake. Evropa bi se otimala.
To ne moz' razgraditi sto godina.
Milina jedna, sto godina ti prepoznatljiv ukus u ustima.
Ne zna Evropa s' cim raspolazemo, a mi ne umemo da plasiramo i eto u zadnjem (daj Boze da nije poslednje) deljenju dobismo djubre.
Bolje ista nego nista, uvek je govorio moj deda, a mi kada smo hteli da naljutimo drugare iz Bocara ponavljali smo tezu da se fabrike grade tamo gde ima sirovina (to nas jos nasa Milena naucila) pa su zato psihijatriju izgradili u Bocaru.
E "rugala se ruga, pa postala druga", oces malo.Psihijatriju premestili,skoro celu, u "novo azijski kompleks".
Tesko dopire do mozga ali moramo se miriti sa cinjenicom: i sada grade fabrike, tamo gde ima sirovina.
Statistika i poslovna logika je neumoljiva.Budala (psihijatrijskih slucajeva - da se ne naljute budale) i djubreta je sve vise. Da nije, ne bi gradili fabrike i prosirivali kapacitete. Istina je bolna ali je istina.
Sve se nadam da ce se ostvariti one:"svako zlo ima i neko dobro" i "ko zna zasto je to dobro". Sad verujem da neko i zna... Ja jos ne mogu da dosegnem da vidim to dobro. Nisam dalekosezan u pogledima, a mozda me i zasenjuje ta svetla buducnost koju nam obecavaju, pa nju ne vidim,... vec samo, ne bas ruzicastu, stvarnost.
Mozda treba da promenim naocare ili umetnem drugi filter. Najbolje da uzmem one "telezinke". One se prilagodjavaju svakoj svetlosti, a i pametne su (za razliku od mene) znaju kada treba da potamne, a kada da posvetle i uvek naprave dobro, uvek je pravi ugodjaj.
Da ne psujem, posto sam fini deran, a reko bi "jebem li ga", sta nam je tu nam je. Preko evropske azije i djubreta u Evropu.
Neka se samo okrece pa ko izdrzi.
Jedva cekam neke nove parole, a sada ce to.
Da zamene ove danasnje: ..... pizdo( ne misli se na zenski polni organ vec na karakternu osobinu. prim autora) Vranjevo si izdo".
Vec nesto mnogo bolje. Zamisli kako ce to bombasto da zvuci:"Vranjevo su nasi Dardaneli", ili "Ljutovo, nasa vezo sa Evropom"...
Samo jos da uplovimo u Crno more. Sto da ne?
Onom kome se crno pise i treba da uplovi u Crno more, taki je adet (eto prosla ponoc i ja vec poco turski).
Valjda se jos vidimo i cujemo.
Pozdrav za prve komsije i tvoju familiju.Zivi bili i svasta docekali.
Dragan Dzigurski
Pisano u Novom Beceju 18.10.2006. a zavrseno u Turskom Beceju 19.10.2006....nazad na datume i naslove...
Dragi, nepodeljeni Milosevcani
Ko sto rece gospodin sa cigarom (tompusom brate), ne izgubismo rat.To jest, bar za sada ne izgubismo.
Sutra, u novinama, ce da osvane veliki naslov MILOSEVCANI spasili Novi Becej od nove (za sada jezicke, al za pocetak dosta...) okupacije.
Za vreme rata, onog drugog fasistickog, praviliu oni u vise navrata most, ne bi li presli na nasu stranu, i nisu uspeli, a ovo danas, za saku vlasti, okupirace nas i bez mosta. Doduse pravili i nasi mostove, cak dovukli i kucali se casama, al osto na suvom, ili je neko osto suv, a neko nije, no most je kod slajza sa Backe strane.
I ko sto rekoh odbranise nas i sebe dva rodjena Milosevcana i jedan rodjeni novosadjanin. Braco novobecejci, alal vam petlja. Ubedili vas sta vam je tradicija, a da to ni sami niste znali.Dan danas ne znate sta su hteli i na sta ste hteli da pristanete.
Kako je krenulo necete osetiti ni kada "vam krene", ali to su vec pomenuti evropski tokovi, navike, stranosti i nastranosti zavisi ko kako gleda i odakle, dal je odozgo il' odozdo. Ajd' bre nemoj da ste kvarni, mislio sam dal gleda s' dolme ili iz podnozja. (da pojasnim) Znaci "karakterne osobine" ispunile svoje parce dogovora, ali ih "buntovnici" sprecili da budu "odozdo", bar dok to ne ukapiraju.
Dobro, do neke druge prilike. Dok disu nadaju se, sto i nama zelim.
Sto se tice smeca uspeli ste. Ovo mu dodje ko ispunjen vekovni milosevacki san. Rodjeni u Milosevu, rade u Novom Beceju (i sire) a zive u Kikindi.Ko da je Baba pravio scenario, ne moz bolje ni da oces, a pogotovo kad neces.
Kolko cujem necete ni djubre primati u ataru nego ste ga utrapili Kikindi. I njima je lakse....nego objasniti ali to je njihov problem. Ne edukovani su, skoro ko mi, samo kod njih vec stigli ovi sto tesko izgovaraju "R".Kod njih "dokle ce" a kod nas "kada ce", "ne zna se" ali ako ovako nastavimo izgleda "da ce".
Ko ce kome dati i kome ce biti daaace videcemo, (ko prezivi pricace) a oni sto duze dozive moci ce da se hvale i primenjuju svoju tradiciju.
Eto, jedna sednica, puno papira, puno price i sve mi lici na one dogadjaje iz prirode koji se desavaju obicno u februaru kada se macke pare, (bio sam prirodnomatematicki smer u gimnaziji):" Ni vece cike, ni manje jebacine".
Do novog javljanja aufiderzen (ako se tako uopste pise. Izvesno je da se tako kaze a zar nije logicno da i mi nesto unesemo u to mesovito preduzece. Oni reci, a mi citanje po Vuku - pa ko koga -ne znam kako se kaze na nemackom zajebe).
Dragan Dzigurski
Novi Becej
19.10.2006. godine...nazad na datume i naslove...
Slucaj
Rekli su mi:"Gospodine znam da ste povredjeni, sve smo ispitali...to sto vam se desilo je cista slucajnost".
Rece mi konobar:"Ups...izvinite slucajno sam vam prolio vino po kosulji...sada cu ja to..."
Rece mi kasirka u samousluzi:"Te novcanice su tako slicne,slucajno sam vam vratila 20 umesto 200 dinara,oprostite".
Rekao si mi:"E, buraz, nema sta da ti kazem...sve se slucajno i tako brzo dogodilo..."
Rekla si mi:"Slucajno sam to propustila,... ne ljuti se nije bilo namere.. ma daj ne drami, kao da ti je prvi put?..."Primio sam, ne zesteci se izvinjenje, oprostio sam, nisam ni ja imao sta da kazem, nisam se naljutio, nisam dramio,"nije mi prvi put".
Zaista "nije mi prvi put", no mnogo je slucajnog, da bi bila slucajnost ... da li ja to postajem slucaj?Pozdrav Dragan Dzigurski
28.11.2006. godine...nazad na datume i naslove...
Dragi drugaru
Radio si na ovim poslovima i shvatices o cemu se radi.
U petak je sednica Skupstine.
Na dnevnom redu je Odluka o cistoci (ili tako nekako). Vrlo bitna stvar za lokalne zajednice. Znas ti moj stav:"dzaba sva partijska nadmudrivanja, ako je ispred naseg praga krtog".
E sad da ne duzim, jel ti ne volis dugacko, u Odluci ima raznih pikanterija.
Treci stav Clana koji govori o ciscenju morao bi da se prevede iz tvog NovoMilosevackog recnika.
Kaze:"Zabranjeno je ciscenje paljenjem..."
Sem u Novom Milosevu nigde nisam cuo ni video da se moze cistiti paljenjem pa mi ova odredba deluje nekako mnogo lokalno, a ne opstinski (globalno).
Salu na stranu, tako pise.
Ko je tvorac pravila...zar treba da ti pisem. Onaj ko poznaje recnik.
Ajd uzdravlje dok me "ne pociste spaljivanjem".Dragan Dzigurski, pisac romana, o ptici koja se obnavlja iz sopstvenog pepela.
P.S.
Vidis, majku mu, ima tu neke povezanosti?...nazad na datume i naslove...
Bilo je to u zemlji seljaka.
Predsednik organizuje bal, saziva zvanice pozivnicama, i jos zahteva, za muskarce tamna odela, a za dame duge, svecane haljine.
Sjatise se oni iz "zemlje seljaka" da nabave tamna odela, dame i duge svecane haljine.
Domacin sacekuje goste, uz pratnju soliste koji je svirao violinu, spiker najavljuje goste.
"Uskliknimo s' ljubavlju..." neki su prvi put culi ovu pesmu, neki su je pevusili...
Onda, ples do ponoci, kada se predsednik oprostio od gostiju, i bal je zavrsen.
Tamna odela odose u ormane, do narednog 27. januara.
I bilo je to tako u zemlji seljaka desetak godina.
Domacini bala se menjali.
Sekretari, predsednici, direktori, docekivali goste,... no bilo je izvesno da ce se 27. januara cuti, sada vec poznata himna "Uskliknimo s ljubavlju"...
Taman je organizacija bala presla u tradiciju ili naviku, a tamno odelo i dugacka svecana haljina se sami uparivali ... balu "sasekli korene".
"Zurimo u Evropu", rekose nam, a Evropa ne zna taktove"Uskliknimo s ljubavlju," i kakav je to bal?
Oni, u zemlji seljaka, slave nekoga kome su i kosti spalili, da se Srbi ne bi oko njih okupili.
Nasa tamna odela zanemela... tek treba da ih naucimo "Danke Deutschland", i prekrojimo ih u sportske dukseve, u kojima cemo spremni docekati trening za ulazak u tu Evropu.
Nista novo, Vladimir Petrovic Dis je 1910. godine ovakvu mogucnost predvideo i napisao:Nasi dani (1910.godina)
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao sljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas nasi suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.Pokradeni svi hramovi i civoti,
Ismejane sve vrline i postenje,
Ponizeni svi grobovi i zivoti,
Uprljano i opelo i krstenje.
Pokradeni svi hramovi i civoti.
......nazad na datume i naslove...
23.07.2010 - PRAVO JE PRAVO...
Kada se kod nas kaže: " Ovako, idete ovim putem, i samo pravo. Nigde ne skrećete, samo pravo".
Kada se tako kaže, onda se stvarno misli na "pravo"!
Tako je kod nas.
Imao sam raznih iskustava sa tim: "ma ideš samo pravo". Koje "pravo" kada je već posle deset metara krivina i nekoliko sporednih ulica. Čak su neki znaci tako postavljeni, da se sa sigurnošću ne može odrediti kuda poći, a da nastaviš put "pravo".
Najviše nesporazuma ima u komunikacijama sa ljudima koji žive u brdsko planinskim predelima. Sećam se bili rukometaši na pripremama. Idealno mesto za pripreme sportista iz ravnice su obronci nekih od planina.
Nama zapao Zlatibor.
Jutarnje trčanje, "samo pravo do samousluge". Tada sam se zarekao da nikada više i nigde neću ići do samousluge.
To "pravo" jeste bilo "pravo", ali malo gore pa onda dole, pa opet gore, samo višlje, pa dole još niže.
Na pola puta me spopadala muka, a oko dve trećine puta sam "posluživao" sinoćnu večeru. Posle nedelju dana naših priprema mogli su, očitavajuci fleke duž puta, ka samousluzi, da napišu naš jelovnik iz prethodne nedelje.
Kada smo kod jelovnika i onog "pravo", prohtelo nam se tada da jedemo, sveže pečenu planinsku jagnjetinu. Poslali smo dvojicu momaka, koji su bili paorska deca (znali su stručno da odaberu "robu"), da od meštana kupe jagnje i pripreme ga za pečenje na ražnju.
Meštani nam rekli: "to vam je odmah iza brda, samo "pravo". Svi smo im zavideli, što su oslobođeni jutarnjeg treninga. Mi na trčanje do samousluge, a oni po jagnje, "tu odmah iza brda", uz obavezu da se vrate do podnevnog treninga.
Nisu se vratili ni za ručak, ni za popodnevni trening, ni za večeru...
Tek smo u sumrak, na onom brdu "iza kojeg je, tu blizu, bilo selo...", ugledali dvojicu, što su se umornim koracima približavali našem hotelu, a na ramenu je jedan od njih nosio jagnje na ražnju.
Došli su do terase, seli na stolicu, a na naše upitne poglede jedan nam je rekao: "Tu blizu iza brda? Samo pravo?"..."To vam je ljudi iza ovog brda, pa iza još jednog, pa još jednog pa u p....materinu, gore, dole, levo desno...samo ne pravo"
Tako vam je kada mi "prevedemo", na naški, to "blizu, pravo".
