|
|||
I tako, razmisljajuci o sajtu novomilosevackom, pomislim opet na decu (nimalo uzgred, bas dve nedelje kako sam postao deda, i formalno /na ovu vest, moj Dusko Vlahovic vikne zenu: Teodora, Mile Grujic postao unuk!/... a bilo je i drugih saljivih stvari...)
Cime se igraju danasnja deca, kako, koje igre? To pitanje, naravski, samo retoricki. Znam ja. Ali, koliko se razlikuje od igara koje smo mi igrali (ljudi mojih godina; rodjen 1950). Ona su danas, mahom, pred televizorom ili za kompjuterom. Onda, na internjet sajtu mora biti kutak i za njih. Treba ih uslikati kako se igraju. Njihove izjave, opisi igara, neke igracke, svi vole da vide nasmejana decja lica (pod pretpostavkom da ih ima i danas dovoljno...) Valja zabeleziti danasnje igre, a starih cemo pokusati da se setimo. (Na sajtu ima toga, ali treba ga izdvojiti i uciniti vidljivim...)
Kao dete nisam bio bez zabe u dzepu.
I to moze da kaze skoro sve o meni, nekome.
Igracke ja nisam imao, neke kupovne. Nasred stomaka bio mi je nasiven veliki dzep, na spilhoznama, a u njemu su se nalazili ekseri, koturici, kanap, pracka, cigra napravljena od kalema za konac, od spulne, kamencici, srafovi, usijani kesten ili uglancan orah i, cesto, mala zaba. Nisam imao neku specijalnu komunikaciju sa njom, tako, prosto imao sam je, ona je bila moja.
Letnje popodne, kasno, vec sam smiraj dana, u Vranjevu, u Banatu. I danas vidim zemljani put sa debelim slojem prasine po kojem smo vukli bose noge dizuci oblake za sobom. Teska banatska prasincina brzo bi se slegala, a mi se vec vracamo po istim brazdama, arlaucuci. S kraja sela pristizu krave i cuje se pucanje bicem. Iza siblja na uzvisici pruga, preko pruge red kuca. Nebo se zatamnilo, zahukao je vetar. Cujem neko neprekidno zujanje, zrikavce. Uznemireno mnostvo insekata pred kisu i cvrkut ptica koje ih love. U daljini je potmulo zagrmilo i na kratko sevnulo, priguseno.
Zove me baba da udjem u kucu, sprema se oluj. Stustili smo se prema kapiji, a prve krupne kapi kise sustizu nas i kvocaju po glavama. Samo sto sam zatvorio vrata za sobom, prolomilo se. Odjednom je hladnjikavo. Baba mi trpa noge u lavor i energicno riba. Raskvasuju se tackice prasine u koznim porama i nestaju. Zatim grubo brise ostrim peskirom i nazuva mi carape.
Na prozoru sam sobe koja gleda na ulicu. Ispred kuce je "flaster" od crvenih cigala, a mala ulicna basta oivicena simsirom. Dalje od toga se jedva i vidi, koliko se smracilo. Kisa jako pada.
Onda se pojavio otac, da me zaogrne necim, da se ne prehladim, i rekao: Baci tu zabu, dobices kraste ili bradavice.
Razgovarao sam ja sa tom svojom zabom. Razgovarao sam ja i s tulajom, koji sam jasio, kao mali, s cokanjicom, koju sam na licini vukao, i koja je bila moj konj.
Meni se cini da sam ja prvo progovorio konjskim jezikom, pa tek onda ljudskim, jer sam citavo svoje detinjstvo proveo rzuci i njiskajuci, dok sam jahao tulaj, kukuruzovinu, i sibom udarao pozadi svog kobajagi mrkova. Celo detinjstvo sam podskakivao, kasao, galopirao, becio se, propinjao, a redje trcao i hodao, ja sam sav bio u znaku konja, zamisljeni konj je meni bio najdraza igracka i najbolji drug.
I trska, i stap, stara metla, bilo kakav prut, sve je to bilo konj. Svako uzjasi nesto, pa se jurcamo po avliji, rzemo, vristimo, pocupkujemo, a desnom rukom kao sibamo pozadi svak svoje grlo, trkamo se.
Kasnije, vec smo skoro krenuli i u skolu, onda smo se uprezali. Nadjemo kanap, pa ga prebacimo preko vrata i ispod pazuha, a dugacke krajeve uzme u ruke drug koji odabere da bude kocijas. Upregnemo se i po dvojica, i po trojica, a kocijas samo svicka prutem i tera nas po dvoristu. Ja nisam voleo da budem kocijas, vec konj.
Nismo imali svoja imena. Dobijali smo ili uzimali imena konja: Vezir, Vitez, Mrkov, Cezar, Pasa, Ridjan, Gidran, Zelenko, Dura, Sarac. Ukrasavali smo se, uparadjivali, bili svecani, kad se vec nismo trkali. Caksire su nam imale razreze pozadi kroz koje bismo provukli krajeve svojih dugackih kosulja, pa bi svi tako stekli bele repove. Vukuci jednom kosulju kroz otvor na turu, poderao sam je od vrata do uckura, pa sam zaradio nekoliko cuski od matere. Nista, posle sam bio paradni konj s potkresanim repom.
Igrali smo i druge igre, zmure i jure, besnih krava, topali smo se, mackova i vije na cuc, ali meni su najdraze igre bile sve sa konjima.
Gde danas ima prasnjavog puta gde se mogu slobodno vuci bose noge i dizati prasina do neba. Sve je asfaltirano, pa cak i lenije. Neka takva slika gde deca prase po putu, spojila bi danasnju decu i ondasnju jurnjavu. Itd.
Nesto me mrzi da pisem. Ali, noc je jos mlada... idem da popusim jednu na terasi...
Eto, nije se ranije toliko pusilo... Moj deda Draga je pusio, i s te strane, u familiji, niko vise.
U Banatu, dedaci su sedeli na ulici, ispred kuce. Bili su veoma stari, izborani i sedi, s dugackim belim kosama i bradama. Medju njima i jedan moj, deda-Rana, Hranislav... Brada mu je upletena u kikice, a kosa u percin. Donosim sa bunara lonce vode i u drugoj ruci snopic slamki. On drhtavo bira jednu, protrlja je, blago da je ne slomi, izmedju ruzicastih prstiju, i stavlja je u usta. Prinosi lonce s vodom, mece slamku i duva u vodu. Cuje se kako voda brboce. Lonce od pola litre, plavo sa belim tackama. I ostali dedaci brbocu. Loncici su raznobojni, crveni, beli, zeleni, sa tufnama. Mi, unuci, praunuci i navrnunuci, stojimo pored i slusamo. Nekada dedaci nisu pusili, vec tako brbocali. Taj zvuk je jednolican i visestruk, pojacava se i utisava s njihovim udisanjem i izdisanjem vazduha, povremeno se mesa sa zujanjem pcela ili cvrkutom ptica. Cini se kao da dedaci razgovaraju ili pevuse neku staru pesmu.
Prolazi moja baba noseci na obramici dve pune kante vode. Pritrcavam i pijem iz kante.
Kad neko naidje sa kantama punim vode, kazu da je to sreca.
Kad se vratim do deda-Rane, on mi ponudi da i ja brbocem. Uzimam drugu slamku, pa malo brbocem ja, malo on, a povremeno i zajedno duvamo u vodu i pravimo mnostvo sitnih klobucica, sve dok ja ne preteram i iz lonceta pocne da prska na sve strane. Zatim se cuju zrikavci, pada noc i mi, deca, odlazimo da se igramo zmure. Ispod onog brojanja i zapljuvavanja, meni neprekidno brboce, a taj prijatan zvuk cesto mi se javljao tokom zivota. Zacas bi mi se ucinilo kako razgovaram na taj nacin sa svojim deda-Ranom. Ja njemu kazem ovo ... a onda on meni ovo ... I savrseno se razumemo. Tada je deda-Rana imao preko sto godina. Umro je u svojoj sto jedanaestoj godini. Bilo mu je dojadilo da zivi i odlucio je da prestane da dise i da umre. Napeo se, zadrzao vazduh, i malo iza toga svisnuo.
Ne znam da li ste probali, ali uzmite jedno lonce, napunite ga vodom, uzmite onu cevcicu od sokova, ako slucajno nemate slame, sedite s decom i brbocite. Videcete, to je veoma zabavno. Smejacete se. A mozete i sami. Jednolicno brbocanje moze vas dovesti u stanje mira kao u nirvani...
Ogladnio sam, a vec sam u kujni... Gledam u one bele plocice iznad sudopere i sporeta, i drugih "elemenata"... Da ti pobele oci...
A na novomilosevackom sajtu sam video nekoliko lepih primeraka "kuvarica" /dozidnica/...
Oduvek sam voleo da se muvam po kujni. U kujni je bio otoman koji su svi zvali "micko" Svak je gledao da ga ugrabi i odrema na njemu posle rucka. Tu je bilo toplo i sigurno. Napolju pada kisa, a mi unutra - to je formula prijatnog detinjstva kod moje babe.
Sa otomana mi je pogled bio usmeren na "kuvarice" iznad sporeta. Pre nego sto zaspim, vec zmireci, citam: Zivio Kralj Petar. Krasnopisom bordo koncem izvezen natpis, a ispod toga realisticki portret kralja u medaljonu od pletenica sa krunom iznad glave - plavim koncem.
Pored toga peskir: Gusle moje kosovsko znamenje/ Cuvacu vas/ Kao drago kamenje! Boja konca opet plava, cirilicom, pisano, ivica obradjena caknama, a ilustracije Slepi guslar i Devojka na studencu. To je bila moja lektira za pred spavanje. Slepi guslar. Pevac. I ta lepa devojka.
Zarad nekakve, nama danas vec manje poznate, "lepote zivljenja", stvari su se nekada ulepsavale i ukrasavale, pa i taj prostor iznad sporeta, ili drugi komad zida. Sve, ili gotovo sve, kitilo se i kindjurilo, naknadno doterivalo i doradjivalo, i kada su predmeti stekli svoje upotrebno ili funkcionalno oblicje. I po tome se taj negdasnji svet i prepoznavao: uredan, definisan i stabilan, dozvoljavao je da se posvecuje "sitnicama" i udobnosti, a zivi sporo i nadugacko. Ukrasavanje i lepota jednostavno bili su isplativi. Niko nije ni morao ni mogao da se obogati preko noci, bio je potreban citav zivot da bi se nesto steklo i za sticanje su bile potrebne sasvim druge osobine nego danas.
Kuvarice i dozidnice (doduvarnice, duvarnik, vantepih - Wandtepich) i cesljare nisu bile tkanine do kojih se mnogo drzalo. Mnogo vise na ceni bile su, razume se, posteljine, cilimi, pa cak i krpare. I mora se priznati, nekog preteranog razloga nije ni bilo za to: najcesce se radilo o najprostijem vezu, bez neke invencije, o kicu. Trebalo je zastititi zid od prskanja sa sporeta ili cesanja ledjima, kad se na otoman u kujni naguraju dvoje.
Negde je spomenuto (a ima razloga da verujem kako to nisam slucajno upamtio) da su ove kuvarice u Vojvodinu doneli Spanci. Moguce. Na ovim prostorima su zabelezeni u XVI veku (trupe generala Bernarda de Aldane), a pokusao je u Banatu da ih naseli grof Mersi. Bili su iz Baskije i okoline Barcelone, vicni bastovanluku, vinogradarstvu i zanatima. I kasnije, u XVIII veku, ali ta je emigracija bila "saka jada". Sem dva naziva delova danasnjeg Zrenjanina (Mala Amerika i Nova Barcelona), mozda ponekog prezimena, od njih nam nista drugo nije izgleda ostalo.
Ne mislim, dabogme, da danas kolekcioniramo kuvarice iz ovog razloga. Cini mi se da je to najpre iz sve veceg respekta prema proslim vremenima. Ne mogu da zamislim, ili mi to izgleda neposredno groteskno, da ce neko, ne znam kad kasnije, sakupljati bele plocice, ravne daske nekakvih polica ili limene i plasticne sanducice iz nasih kupatila. U svakom slucaju, buducem sakupljacu tih predmeta ce malo reci o nama i nasem neukrasenom svetu. Ili, opet, sve.
A kuvarice nama pricaju, ili pevaju, dovoljno da mnoge slike mozemo da rekonstruisemo. Svaka je kuca, vec prema domacici, imala svoja nacela, ili svoju "devizu".
Iz svog detinjstva secam se prvo ove dve: Kuvarice, skuvaj rucak fino,/ pa ces dobit' novaca za kino! Ovaj distih je cak i interpunkcijski bio ispravan, a zbog apostrofa i rime sa kinom pretpostavljam da ga je sacinio i mustru prodavao pismen covek. Kino nije bilo uobicajeno, vec mozli i bijoskop. No, ako ne obratimo paznju na tu nategnutu rimu, ili kako se to kaze rimu zbog rime, bice nam odmah jasno da se ta kuvarica dopala domacici zbog novca, jer je do gotovog novca tesko ili nikako nije dolazila. Tekst je smesten u dimu iznad lonca, a sa strane je nacrtana sredovecna punija zena kako varjacom mesa po nekoj serpi na sporetu. Slika je oivicena isprepletenim liscem bagrema i cveticima. Uvek sam se pitao hoce li ta zena biti nagradjena za svoj trud, a nesto od te zapitanosti preslo je na mene sa njenog lica.
Druga je: Ljubav i dobar rucak, upamti savet taj,/ oni ce stvoriti tebi i tvome muzu raj! Ne secam se crteza, ali mi se ova preporuka, s godinama, cini sve tacnijom.
A secam se i ovih: Ponudis ga kao gosta,/ a on ne zna sta je dosta! Ova je malo neprijatna, kao i ona Svakog gosta za tri dana dosta! ali je zato, valjda, stavljana samo kad odredjena vrsta gostiju treba da dodje.
Inace stoji: Rucak iste casu vina/ A u zdravlje nase Soke/ To jest vina najboljega/ A casicu od po oke! Ili ona najpoznatija: Kuvarice, manje zbori,/ da ti rucak ne zagori! i manje poznata: Kuvarice, stedi,/ cak i kad ne vredi! Da li je ovu izvezla neka raspinica, ili bas stedljiva zena? Zasto gledas sad u lonac, kad mi nisi dao novac! Kuvarica pile pece, iz pileta voda tece!
Na cesljari je izvezeno Gosti moji,/ ovde cesalj stoji!, a na jastucnici Procvetala je ljubicica plava,/ na jastuku gde moj dika spava! Koliko puta sam se probudio sa slovima urezanim u vruc obraz ili sa brazdama lisca i cveca sa jastucnica. Ili: Vrednog muza rerna ceka, a u sobi postelja mu meka!
Opisujuci svoj svet, iscrtavajuci ga prostim vezom, ondasnje zene su podsticale na urednost, cistocu, kvalitet zivota. Cistoca je pola zdravlja! Svoje eventualne umetnicke sklonosti mnoga je domacica iskusavala i na ovim kuvaricama. Naivne slikarke dosle su posle toga. Ako i nije bilo knjiga u mnogom domu, ove su kuvarice sluzile i za opismenjavanje. Slova su sricana sa kuvarica, a poruke se pamtile do kraja zivota. Obis'o sam sveta dosta,/ al' kod tebe mi srce osta! Razume se, zato sto je perfektno kuvala, bila uredna i cista, kako to pokazuje crtez. On se vratio s jednim koferom, a ona se nije odmakla od sporeta. Tvome rucku svak' se divi bata,/ ruke tvoje obe su od zlata!
I kuvarice bi se, skupljene, mogle klasifikovati, kao becarci. Ima ih i na kosovske teme, na teme povratka iz rata, rodoljubive, socijalne, osim ovih koje sam vec citirao...
Kad to nekome kazes, on odmahne rukom. Ispadnu besmislene. Zasto nase kuvarice nisu vazne? Nisu lepe, nisu zanimljive? Nisu poucne? A vidite ovu: Sta je ljubav - samo onaj znade,/ koji qubi, a ne ima nade... Stajala je ispod ogledala.
Svaka je sitnica iz proslosti vazna. Ili: kad je u pitanju proslost, a uvek je samo to u pitanju, nista nije sitnica. Ni kuvarice. Po livadi rosa pala/ Ja sam dragim ruku dala. I ona vrhunska: Domacice, ne zajmi zacin,/ jer to nije nacin!
I tako dalje.
Milorad Grujic