|
|||
Beodranska osnovna škola je bila u Kaštilju, dvorcu poznate porodice Karačonji, zbog čega smo se kao deca osećali posebno i privilegovano. Tamo je sve bilo lepo od ulaza, velikog hola, stepeniša od roza mermera sa ogradom od kovanog gvožđa pa sve do velikih učionica u prizemlju i na prvom spratu. Pred školom su se prostirala dva brižljivo negovana simetrična travnjaka, gde su rasli visoki borovi, koji su u ono vreme u našam mestu bili retkost, a iza škole je bio veliki park pun zelenila i nama nepoznatog egzotičnog drveća. Često smo sedeli ispod visokih krošnji, gledali neobično lišće i još neobičnije plodove i maštali o dalekim nepoznatim krajevima gde je, po našem mišljenju to drveće raslo. Našu posebnu pažnju je izazvalo drvo sa velikim zelenim plodovima sličnim pomorandžama zbog čega smo ga zvali "zečja pomorandža". Park je bio lep u svako godišnje doba, u proleće su travnjaci bili plavi od cvetova ljubičica a kasnije kada su procvetali jorgovani ceo naš kraj je opojno mirisao. Leti nam je svežinu davalo drveće širokih gustih krošnji, a jesen je obojila park prelepim bojama u svim nijansama zlatne, narandžaste i tamno crvene. Tu je čak i zima bila lepa kada je sneg pokrio gole crne grane drveća a ledeni kristali ih pretvorili u tajanstvenu šumu iz bajke. U parku su bili i svi sportski tereni, pa smo i posle časova ostajali u krugu škole.
Voleli smo da idemo u školu i zbog našeg učitelja. Bio je ljubazan i blag, lepo je govorio i svaki dan nas je nešto novo naučio. Mislili smo da je jako pametan i da sve zna. Tako sam i ja mislila sve dok jednog dana, na Poznavanja prirode i društva nisam počela u to da sumnjam. Tog dana smo, kao i uvek, veselo pozdravili učitelja a on nam je svečanim glasom najavio temu današnjeg predavanja.- Deco, danas ćemo učiti o nastanku života na zemlji.
Veselo smo se smejali i govorili svi u glas. Posle izvesnog vremena, kada nas je umirio, učitelj je počeo sa izlaganjem.
- Pre mnogo stotina milijona godina, zemlja je bila užarena. Na zemlji ništa nije postojalo. Učitelj je pričao o razvoju zemlje, o prvim živim bićima a mi smo malo slušali, malo gledali kroz prozor ili onako "gde švrake lete", prenuli smo se tek na kraju časa kada je učitelj rekao " ... i tako je upornim radom kroz dugi niz godina od majmuna postao čovek". Odjednom smo svi počeli da govorimo u glas. Bili smo zbunjeni i bilo nam je neprijatno. Neko iza mene se nasmejao, u zadnjoj klupi su dečaci imitirali majmune, a ja sam bila zabrinuta.- Molim učitelju, tako smo mu se obraćali, ja ne razumem.
- Kako ne razumeš, da bi preživeo čovekoliki majmun je mnorao da se usavršava. Naučio je da skuplja plodove, pripitomio je životinje i naučio da se brani.
- Razumem to da je morao da se prilagođava, ne razumem kako je od majmuna postao čovek.
Učitelj se iznervirao, sada on nije razumeo kako to da mi ne razumemo. Laknulo mu je kada je zvono označilo kraj časa.
Tog dana sam otišla pravo kući i potražila mamu. Naša mama je puno čitala, pričala nam je razne priče, pomagala nam je oko domaćih zadataka i bila je stalno mirna i vesela. Razumela nas je, mogli smo sve da je pitamo jer je znala da nam odgovori na svako pitanje. Bila je u bašti gde je širila tek oprani veš. Kada me je ugledala veselo se nasmešila i pomilovala po kosi.
- Kako je bilo u školi?
- Učitelj kaže da smo postali od majmuna, prešla sam odmah na problem koji me je mučio.
Mama je htela da se nasmeje ali kada je videla moje zabrinuto lice uozbiljila se, malo razmislila i polako rekla.
- Za vašeg učitelja ne znam, ako on tako kaže, ne marim, što se nas tiče znam da nismo. Gospode Bože, e baš svašta.
Nisam znala da li se naljutila ili je zbunjena. Okrenula se i nastavila svoj posao. Videla sam da od nje neću saznati više ništa zato sam otišla da potražim tatu. On je vredan, stalno nešto radi, on će znati. Tata je bio u radionici i čistio ramove za pčele.
- Već si se vratila iz škole.
- Tata, učitelj kaže da smo postali od majmuna.
- I šta još kaže?
- Da je čovekoliki majmun dugi niz godina radio in teškim radom postao čovek.
Tatino lice se ozarilo, činilo mi se da je tu temu jedva dočekao. Stalno nam je govorio, da moramo biti vredni, da moramo raditi i da se ne smemo dosađivati jer se iz dosade rađaju mnoge nesreće.
- Vaš učitelj je u pravu. Veoma je važno da ljudi rade, tako uče i usavršavaju se. Samo kroz rad se stiču razna znanja i spretnosti. Kada neki posao radimo duže vremena mi ga usavršimo in onda nam je lakše. Pogledaj našu porodicu. Svi imamo svoj posao i moramo ga uraditi da bismo živeli lepo i mirno. Mama brine o kući, ja pravim hleb a vi idete u školu i učite. To je vaš osnovni posao. Svet se neprestano razvija i ljudi moraju da prate taj razvoj ako ne žele da nazaduju.
Sada sam bila još zabrinutija.
- Da li se može dogoditi i obatno, možemo li postati majmuni alo ne radimo?
- Naravno, evo pogledaj, ako ne budeš učila sve tvoje drugarice će znati više od tebe. One će napredovati a ti ćeš i ono što si već znala vremenom zaboraviti i nazadovaćeš. One će te izbegavati jer neće moći sa tobom da razgovaraju, nećeš in razumeti.
Jako sam se zabrinula i uplašila. U svojoj mašti sam već videla svoje drugarice kako lepo obučene idu u školu i nešto važno pričaju. Videla sam i sebe, želela sam da im se pridružim ali pošto sam bila neuredna i slična majmunu one su se sa prezirom okrenule i nastavile svoj razgovor. Odlučila sam da se to ne sme nikada dogoditi. Učila sam još više, čitala sam puno čak i knjige koje nisu bile obavezne, a svojim svakodnevnim poslovima sam dodala još skupljanje šljiva i jabuka, posao koji sam najviše mrzela.
Neki naš komšija je bio jako lenj, tako se o njemu pričalo. Sada kada su me naučili da lenji ljudi nazaduju i da mogu da se pretvore u majmune, počela sam da ga posmatram. Posmatrala sam ga nekoliko dana i pošto nije bilo nikakvih promena, prestala sam da razmišljam o njemu. Imala sam puno drugog posla.
Došla je zima. Jednog dana se mama vratila iz prodavnice i rekla kako se naš komšija ozbiljno razboleo. Počelo je, pomislila sam, sada će se pretvoriti u majmuna, samo mi je još ostalo da čekam. Zima je bila duga i hladna pa komšiju nisam videla sve do proleća. Kada sam ga posle tako dugog vremena srela na ulici, od iznenađenja sam zaboravila da ga pozdravim. Komšija je bio isti kao pre, ništa se nije promenio.
- Kako to da se komšija nije pretvorio u majmuna, pitala sam mamu.
Začuđeno me je gledala a onda sam se setila da ona nikad nije ni verovala da su ljudi postali od majmuna. Otišla sam kod tate i postavila mu isto pitanje. Tata je bio ozbiljan.
- Promenio se, kako da ne. Vidiš, da se razlikuje od svih u našoj ulici i niko se sa njim ne druži. Neko ko ima tako veliko imanje, tako dobru ženu i decu a ponaša se tako neodgovorno nije ništa drugo nego majmun. Bio je ljut. Znaš ta promena se ne dešava preko noći. On je već nazadovao ali mora proći mnogo stotina milijona godina i mnogo generacija koje nazaduju, da bi se to videlo.
- Da li ću ja videti tu promenu?
- Nećeš, jer ljudi ne žive tako dugo. Još si mala i mnoge stvari ne razumeš ali moraš nam verovati, jer mi to već znamo, stariji smo.
Nisam znala koliko je vremena "pre mnogo stotina milijona godina", niti "posle mnogo stotina milijona godina". Za mene je još uvek bilo najvažnije to što se događalo danas.
...nazad na datume i naslove...
U Sigetu, u bagremovoj šumici blizu sela, živele su vile. Tako je pričala baba Velinka. Bila je jako stara i kako je sama govorila, u svom dugom životu je mnogo štošta videla i doživela. Volela sam priče o vilama i pažljivo sam je slušala, jer baba Velinka nije volela da je prekidam. Njene priče su se događale u našem selu i ljudima koje je ona poznavala, pa sam mislila da su istinite. O vilama je pričala sa strahopoštovanjem, hvalila je njihovu lepotu i mudrost, divila se njihovim nadprirodnim osobinama, naročito njihovoj sposobnosti da menjaju svoj izgled. Pričala je da su se pred ljudima pojavljivale kao prelepe devojke duge zlatne kose i na raskršćima ili na ledini u noći punog meseca igrale svoje vilinsko kolo. Ponekad se i neki lakomisleni mladić uhvatio sa njima u kolo i igrao sve do zore. Kada su zakukurikali prvi petlovi, vile su nestale, mladić je zaspao i kada se probudio nije se sećao kako se našao na raskršću ili na ledini. Kažu da posle toga nikad nije bio takav kao pre. Pojavljivale su se i kao mudre starice, koje su pomagale ljudima, posebno ženama i devojkama, jer je njima uvek bilo najteže, kako je govorila baba Velinka.
Jednog dana baba Velinka je odlučila da mi ispriča priču o nesrećnoj Mari i njenoj žalosnoj sudbini. - Kada je moja baba bila mala, tako je obično započinjala svoje priče, na kraju sela je živela prelepa devojka Mara. Bila je tako lepa, da su svi momci iz sela bili zaljubljeni u nju. Njena mati joj je svaki dan govorila, da mora paziti kako se ponaša jer je njihova porodica siromašna i da je poštenje jedino njihovo bogastvo. Mara je slušala savete svoje majke sve dok jednog dana nije srela sina najbogatijeg gazde u selu. I onda je Mara zaboravila šta joj je mati govorila, zaljubila se u bogatog momka. Njihova ljubav nije dugo trajala. Mladi bogataš je brzo zaboravio Maru ali Mara nije mogla da zaboravi njega. Otišla je u Siget u bagremovu šumicu i gorko plakala. Posle izvesnog vremena joj je prišla neka starica i upitala je zašto plače. Mara joj je ispričala svoju priču koju je ona pažljivo saslušala. "Nemoj plakati, slušaj i zapamti dobro šta ću ti kazati. Napravi krpenu lutku sličnu tvom momku, probodi joj iglom srce i u ponoć punog meseca je ostavi na sredinu raskršća". Mara je uradila kako joj je nepoznata starica savetovala. Posle nekoliko dana je saznala, da se gazdački sin razboleo. Njegov otac je pozvao poznate lekare iz Petrovaradina i Beča ali mladiću nije bilo leka. Kažu, da je pre smrti često sanjao Maru i molio svoju majku, da je pozove da bi se od nje oprostio. Njegova mati je bila suviše ponosna, nije mu ispunila poslednju želju i nesrećni mladić je umro. Ni Mara ga nije dugo nadživela, svima se činilo kao da više ne želi da živi. - Pazi kako ideš preko raskršća, da slučajno ne staneš nogom na neke vradžbine, završila je priču baba Velinka. Bila je to žalosna priča. Kad sam došla kući kroz suze sam je ispričala mami. I tata je došao da čuje zašto plačem. - To su babske izmišljotine, naljutio se, te stare babe samo plaše decu. Mama nije ništa rekla o vilama, samo to da se po selu svašta priča. - Da li postoje vile? - Postoje samo u pričama niko ih nije video, rekla je kratko. - Sigurno ih je neko video kad se priča o njima. Baba Velinka je jako stara, ona je sigurno videla bar jednu vilu. - Ne smeš svima verovati, razmišljaj logično da one postoje video bi ih još neko, a ne samo baba Velinka, ljutio se tata. Mi smo u Sigetu imali vinograd i njivu deteline. Volela sam da idem u vinograd jer je tamo preko cele godine bilo nekog voća, od jagoda, trešanja, višanja i grožđa pa do jabuka i dunja. Volela sam i detelinu i često sam tražila one sa četiri lista za sreću a sviđali su mi se i plavi cvetovi i plavi leptirići koji su tamo živeli. Kada bih ušla u njivu podigao bi se ceo roj leptirova i leteo oko moje glave a sve oko mene je mirisalo na zeleno lišće i zlatno sunce. Dok sam prolazila pored bagremove šumice usporavala sam hod i pažljivo posmatrala svako drvo i svaki žbun ne bih li videla bar jednu, makar malu vilu. Nikad nikog nisam videla. Jednog dana se tata vratio sa njive zamišljen i tužan. - Moraću da preorem detelinu, pojavila se vilina kosa i brzo se širi. - Baš šteta, ražalostila se i mama. Odkud vilina kosa kad je tata rekao da vile ne postoje? To popodne sam otišla sama na njivu. Sa čuđenjem sam ugledala dva kruga, vilina kola, baš onako kako ih je opisivala baba Velinka. Vile su tu sigurno igrale celu noć, jer je u krugovima detelina bila izgažena i prekrivena tankim zlatnim vlasima njihove kose. Tada sam se setila šta je govorila baba Velinka? "Vile se svete svima koji u njih ne veruju"....nazad na datume i naslove...
Oduvek sam mislila da nije slučajno što je većina praznika zimi. Dani su kratki i sumorni a pogled na prirodu koja nas okružuje nije ni malo prijatan. Dokle god seže pogled vidi se samo crno, golo drveće sa koga kaplje zimska kiša, siva i hladna. Tamno nebo se već oko podneva spusti nisko nad kuće i pritisne nam dušu kao težak kamen. Zato svaki praznik zasija kao sjajna zvezda koja nam to sumorno vreme pretvori u dane pune iščekivanja, nade i slutnje nekih lepših i prijatnijih dogadaja. U vreme praznika i zima postane toplija zbog tek pečenog hleba i kolača koji mirišu na vaniliju i čokoladu, zbog bogatih zimskih ukusa cimeta, muškatovog oraščića i pečenih jabuka.
Od kada se sećam, 19. decembra smo slavili dan Svetog Nikole, našeg sveca zaštitnika. Slava Svetog Nikole je bila uvod u zimske praznike koji su trajali od polovine decembra pa sve do kraja januara, približno toliko dok nismo pojeli sve gurabije, gibanice, torte i hleb sa suvim groždem. Ikona Svetog Nikole je stajala na počasnom mestu u našoj kući. Bio je to lep svetac negovane bele brade sa više zamišljenim nego srogim pogledom. Desnom rukom nas je blagosiljao a u levoj je držao knjigu ukrašenu rubinima, safirima i drugim dragim kamenjem. Sveti Nikola je bio poseban još po nečemu. Gde god da smo stajali, uvek je gledao u nas. Mama je govorila da je to zato jer nas čuva i mi smo joj verovali. Tako smo svi živeli i rasli pod budnim okom našeg sveca. Svi smo voleli Svetog Nikolu, mama najviše. To sam zaključila po tome jer je za njegov dan umesila najlepše kolače i slavski hleb ukrašen malim pticama i pletenicama, čokoladnu tortu i gibanicu sa makom. Naš svetac je imao i svoju poslasticu, žito koje je mama samo tada pravila. U kuvano žito je stavljala orahe i muškatov oraščić, oblikovala ga je kao tortu, posula sitnim šećerom i ukrasila grančicom bosiljka. Pitala sam je zašto ne pravi žito češće pa mi je odgovorila da je to "obredno žito" i pravi se samo za svece i druge verske obrede. I tata je voleo Svetog Nikolu i tepao mu Nikolče kao što tepaju deci u Makedoniji. Sestra, brat i ja smo ga zvali Sveti Nikolaj. Mama se tobože ljutila, govorila je da je naš svetac ozbiljan, najstariji i najmudriji zato ne priliči da mu se tepa. Kada Bog negde ode ili ima nekog drugog posla, na nebeskom prestolu ga zamenjuje naš Sveti Nikola. Nije lepo ni da ga zovemo Sveti Nikolaj jer ga tako zovu Rusi. Nas troje ga nismo tako zvali zbog Rusa. Poznavali smo čika Nikolu salašara koji je dolazio u selo jednom nedeljno da kod nas kupi hleb. Imao je čeze koje je vuklo jedno lepo sivo magare. Magare je bilo umiljato i volelo je da ga milujemo a mi smo ga od milošte zvali Maga. Čika Nikola je imao velik, debeo štap i kada je polazio, udarao bi magare koje bi žalosno saglo glavu i povuklo pune čeze. Zbog toga nismo voleli čika Nikolu a bilo nam je i žao Mage. Odlučili smo da naš svetac ne može nositi isto ime kao on, pa smo počeli da ga zovaemo Sveti Nikolaj. To nam je zvučalo lepo i otmeno i što je najvažnije niko se u selu nije tako zvao. Verovala sam u Svetog Nikolaja iskreno i duboko, onako kako samo deca mogu. Verovala sam i u čuda jer je naš svetac bio poznat kao Čudotvorac. Niko kao deca instiktivno ne oseća nepravdu. Dečja duša je jednostavna i čista, dete veruje u pravednost i sve što ga odrasli uče razume doslovno. Zato se sve "nepravde" tako bolno urežu u njegovu svest i dušu. Tako sam i ja, kada sam malo porasla, videla da nas Sveti Nikolaj ne čuva baš uvek. Iako nas milo gleda dogadalo nam se da smo žalosni i nesrećni. Mislila sam da sam ja bila najnesrećnija jer su sestra i brat bili mladi pa im se "nepravde" nisu dogadale. Mislila sam i da sam dobro dete pa su me uprkos teme često "svetovali". Nije to važilo samo za odrasle, ni deca iz ulice nisu bila ništa bolja. Često nisu htela da se igraju samnom ili su htela da se igraju samo igre koje ja nisam volela. Molila sam Svetog Nikolaja za pomoć i zaštitu ali se on nije obazirao na moje molbe. Doduše gledao me je milo i blago kao i uvek ali konkretne pomoći od njega nije bilo. Kada sam se požalila mami počela je da ga brani. Rekla je da je on ozbiljan svetac i da ima puno posla, sigurno umiruje oluju na nekom dalekom moru da ribarski brodovi ne bi potonuli, ili čuva putnike namernike, ili negde u prašumi uči nevernike i tako dalje. Ja nikako da dodem na red. Tata me je razumeo. Rekao je da se ne oslanjam ni nakog pa makar to bio i sam Sveti Nikolaj, moram naučiti da se snalazim i branim sama. Razmišljala sam kako da se borim kad su svi veći i jači od mene. Iako sam bila mala već sam videla da odrasli ne veruju uvek deci i da ih ne razumeju. Često su radili stvari koje su nama zabranjivali a ja to nisam razumela, jer sam verovala da zabrane važe za sve bez obzira na godine. Zato sam odlučila da potražim nekog drugog sveca, jakog i hrabrog koji će imati više vremena od našeg Svetog Nikolaja pa će moći da me brani. Svideo mi se Sveti Đorde ali on je već bio Darin i Cecin svetac. Tražila sam uporno i najzad sam našla Svetog arhandela Mihajla. Baš takav svetac mi je trebao. Bio je mlad i snažan a u ruci je držao veliki mač koji se zlokobno svetlucao na suncu. Za razliku od našeg Svetog Nikolaja, imao je krila i mogao je da leti. To je bilo presudno. Nikom nisam pričala o svom ličnom svecu. Mama je znala puno priča o raznim svecima i jednom sam je zamolila da mi priča o Svetom arhandelu Mihajlu. Rekla je da on andeo i sveti ratnik koji je bio voda božje vojske andela. Kada je Lucifer izdao Boga, Sveti arhandel Mihajlo ga je svojim mačem oterao sa neba i Lucifer je pao u pakao gde se i danas nalazi. Spasao je i mnogo drugih andela. Posle njene priče sam bila sasvim sigurna da je Sveti arhandel Mihajlo pravi svetac, koji će moći da me čuva i brani. Pošto je bio andeo nisam izneverila ni našeg Svetog Nikolaja, tako sam razmišljala. Od tada sam imala dva sveca i bila sam uverena da će mi, sa tako jakom zaštitim, sve što budem radila uspeti. To sam uskoro i proverila. Dogadalo se da su mi dečaci u školi sakrivali cipele ili torbu za knjige ili su me zadirkivali za vreme velikog odmora, pa sam se ljutila i plakala. U svim tim nestašlucima je prednjačio Ivica koji je sedeo u klupi iza mene. Jednog dana, za vreme velikog odmora me je povukao za kosu a ja sam to sada spremno dočekala. Okrenula sam se prema njemu, uzela lenjir u ruku i uperila ga u njegove grudi. Pogledala sam ga pogledom Sverog arhandela Mihajla i rekla: "Nemoj da se to još jednom dogodi". Zapretila sam mu odlučno, kako bi to, po mom mišljenju uradio sam Sveti ratnik Mihajlo. Ivica je ućutao, nisam znala da li zbog iznenadenja ili straha, ali to više nije bilo važno. Nisam se bojala jer sada sam imala svog ličnog andela čuvara a da niko za to nije znao. Sveti arhandel Mihajlo je bio moja prva velika tajna. Tada još nisam znala, da sam zakoračila na put koji će obeležiti ceo moj život, jer su prošlost, sadašnjost i budućnost satkani od tajni. Tajne su jedino što nam ostaje od prošlosti, postaju izazov sadašnjosti i obećanje budućnosti. Sve moje tajne je opredelio Sveti arhandel Mihajlo kao ratnik. Borila sam se sa svojom okolinom koja me često nije razumela, mada sam najviše ratovala sama sa sobom, sa svojim mislima i sa demonima u svojoj duši. Verovatno sam, baš zbog mog andela zaštitinika, u sve te sukobe ulazila sa osećanjem da ću pobediti, pa sam poraze koje sam ponekad doživljavala shvatala samo kao trenutak slabosti koje treba popraviti da bi se došlo do cilja....nazad na datume i naslove...
U našem selu se znao red. Živeli smo po nepisanim pravilima koja su važila "od kad je sveta i veka", kako su govorili stariji i većina ih je poštovala, jer "red drži svet". Znalo se kada i ko šta treba da radi, pa se tako ponedeljkom prao veš, sredom su se pravile krofne, uštipci ili neki "prazni kolači" na primer gurabje, a nedeljom se kuvao nedeljski ručak i obavezno su se mesile gibanice sa makom, orasima ili nekim drugim filom. Red se znao i u oblačenju. Imali smo odeću za "svaki dan", za školu i najnoviju za nedelju i praznike. Red nam je omogucavao da živimo mirno i lepo, i često mi se činilo da je to bio ideal, kojem su svi u našem selu težili.
Najstrožiji red je vladao prilikom pozdravljanja. Znalo se da su mlađi pozdravljali prvi, a znalo se i kako se pozdravljalo. Starije osobe smo pozdravljali sa "ljubim ruke", one srednjih godina sa "dobar dan", a vršnjake sa "zdravo". Komšije Mađare smo pozdravljali sa "čokolom", "jonapot" i "serbus". Pozdraviti na njihovom jeziku je bio izraz poštovanja. Sve komšinice su budno pazile na red i ako bi neko slučajno zaboravio "da se javi", mama bi to odmah saznala.
Uprkos redu koji je bio svuda prisutan i u našem selu su se dogadale nezgode, pa je jednog dana baba Gora uganula nogu. Pričalo se da je povreda bila ozbiljna, jer oteklina nikako nije prolazila, iako je stavljala obloge od sirćeta i raznih lekovitih trva. Za mene je to značilo da neće moći sama da dolazi po hleb, pa se nisam iznenadila kada me je mama pozvala, dala mi mrežu sa veknom hleba i rekla:
- Odnesi baba Gori hleb, lepo je pozdravi i pitaj, da li joj još nešto treba.
Pozdravljalo se na razne načine. "Lepo pozdraviti" je značilo malo usporiti hod, pogledati osobu koju se pozdravlja u lice, malo se nasmešiti i pozdraviti. Smatralo se učtivim i ponuditi pomoć onima koji su bolesni ili iz nekih drugih razloga nisu mogli da obavljaju svakodnevne poslove. Zato sam bez protivljenja uzela hleb i otišla kod baba Gore.
- Ljubim ruke, lepo sam pozdravila, evo poslala mama hleb i pita da li Vam još nešto treba.
- Živa bila, nasmešila se baba Gora, baš si dobra, hvaliću te kad se budeš udavala. To je bilo jako važno, ne mislim na udaju, nego na to da svi misle kako smo dobri.
- Kaži mami hvala, nastavila je baba Gora i dodala: oprasila nam se krmača, ako hoceš da vidiš prasiće idi kod deda Duše da ti ih pokaže.
- Baš bih volela da ih vidim, rekla sam učtivo i otišla u drugo dvorište.
Skoro sve kuće u našem selu imaju dva dvorišta. Prvo, u koje se ulazilo sa ulice, lepo uredeno i puno cveća sa obe strane staze koja je vodila do kuće i drugo, iza kuće, za kokoške, prasiće, kere i druge životinje. Deda Duša je bio u svinjcu i u naručju držao malo prase.
- Ljubim ruke, deda Dušo, došla sam da vidim prasiće.
- Živa bila i velika porasla, rekao je i pomilovao me po kosi.
Tada sam osetila nimalo prijatan miris njegovih ruku.
- Pogledaj, kako je lepo prase, pomiluj ga.
Prase je bilo jako malo, pa sam ga pomilovala samo s jednim prstom, da se deda Duša ne bi uvredio.
Još malo samo razgovarali, svratila sam u kuhinju da pozdravim baba Goru i oprostila se od njih. Polako sam išla prema kući i razmišljala. Prvi put sam postala svesna pravog značenja pozdrava "ljubim ruke". Deda Dušine ruke nisu baš lepo mirisale, pomislila sam, a trebalo bi još i da ih poljubim. Tako razmišljajući stigla sam kući i otišla pravo u prodavnicu gde je mama čistila stalaže za hleb.
- Šta kaže baba Gora?
- Da joj ništa ne treba, brzo sam rekla. Znaš ja više neću nikog da pozdravljam sa "ljubim ruke".
- Nego kako?
- Pa, sa "dobar dan".
- A zašto?
Nisam htela da kažem pravi razlog.
- Zato sto sam već velika.
Mama se samo nasmešila, a ja sam taj osmeh shvatila kao dozvolu.
***
Mnogo kasnije, u jedno letnje predvečerje, srela sam baba Goru i deda Dušu. Sedeli su na klupici ispred svoje kuće.
- Ljubim ruke, pozdravila sam ih bez razmišljanja, onako kao kad sam bila mala.
- Živa bila, odgovorili su oboje, skoro u glas. Hoćeš malo da sedneš, rekla je baba Gora i napravila mi mesta na klupi.
Pričali smo o vrućini koju niko ne podnosi, ni ljudi, ni životinje, ni biljke. Gledala sam njihove ruke, spokojno prekrštene u krilu sa kao pergament tankom, suvom kožom, posutom pegicama i od rada iskrivljenim prstima. Te ruke su kopale zemlju na njivama i u vinogradima, hranile stoku, skuvale bezbroj ručkova i negovale decu. Tada sam shvatila zašto starije ljude pozdravljamo sa "ljubim ruke" i da takve ruke to i zaslužuju. Shvatila sam i da ono mamino "lepo pozdravi" nije pozdrav samo iz uljudnosti nego znači mnogo više, u njemu je simpatija, poštovanje i uvažavanje.
...nazad na datume i naslove...
Kod nas, u ravnici, sunce izlazi iza zlatnog oblaka. U to sam se uverila jedne junske noći kada, zbog bolesti i visoke temperature, nisam mogla da spavam. Sedela sam na verandi i slušala tišinu. Tišina oko mene i tišina u meni. Činilo mi se kao da je težak kamen pao na moju dušu. Noćni zvuci su već zamrli a zora još nije svanula da probudi ptice. Ničije vreme. Gledala sam kako je nebo, boje tamno plavog pliša bledelo, dok su se zvezde jedna po jedna gasile i nestajale. Samo zvezda Danica je sijala u svoj svojoj raskoši i pozdravljala dan koji se rađao. Nebo je postajalo sivo, pa ružičasto a tamni oblak zlatan. Iza njegovog ruba se pojavilo sunce, bledo kao da je od srebra, dok je svetlost kao srebrna i zlatna kiša lila sa nebeskih visina. Noć je uzmicala pred danom, sunce je sijalo sve jače i postajalo svetlije i toplije. Pod njegovim zracima su se na travi zablistale kapljice rose kao biseri. Zapevale su prve ptice i ispunile baštu svojom pesmom.
Već nedelju dana sam bolesna. Obično zapaljenje krajnika se raširilo na celo grlo i jednog jutra sam se probudila nema. Nisam mogla da izgovorim ni jedan glas. Svi u kući su bili zabrinuti. Kuvali su mi čajeve, donosili moje omiljene poslastice, a ja nisam mogla ni da otvorim usta. Sestra mi je donela svesku i olovku da bi mogli da "razgovaramo". Došao je doktor Stoja i postavio dijagnozu: zapaljenje glasnih žica. Postavila sam mu samo jedino pitanje, napisala sam: "Da li ću moći da pevam?"
- Ne znam još, videćemo, odgovorio je, prvo moraš ozdraviti.
Gledao me je zabrinuto i već sam slutila kakav će biti odgovor.
Sestra i ja smo pevale u horu već nekoliko godina. Mada je moj sluh bio dobar, glas mi je bio tih i nikada nisam pevala solo. To mi nije smetalo. Svi u horu smo bili kao jedna porodica, družili smo se i posle proba, poveravali smo se jedni drugima i čuvali svoje i tuđe tajne. Svako od nas je imao svoju pesmu, onu koju je najviše voleo, pa smo se često "prepirali" čija je pesma najlepša. Meni su se sviđale brze, vesele, ritmične pesme, naročito najnovija koju sam pevala sa oduševljenjem.
"...Širom polja čujem zov,
traktor tamo ore nov,
pruga duga železnice poj,
u stroj druže moj,
pesmu mladosti radosti poj,
svaki dan..."Za mene su pesme bile i slike. Dok smo pevali tu pesmu ja sam videla njive u proleće i crnu, tek uzoranu zemlju kako se isparava na suncu i jato ptica kako sleće na pravilne brazde u potrazi za hranom. Čula sam dozivanje orača i njihove "razgovore" sa konjima. U našem selu nije bilo mnogo traktora, konji su još uvek bili u većini. Osećala sam toplo prolećno sunce na licu i rukama, gledala u visoko plavo nebo i udisala miris vlažne zemlje.
Više nikad neće biti tako, mislila sam sa žalošću. Neće biti novih pesama ni slika ni priredbi.
Kada su, tog dana, svi otišli na priredbu povodom završetka školske godine, žalost mi je stisnula srce i naterala suze na oči. Znala sam sve pesme koje će hor pevati i u mislima sam ih "pevala" kao da sam na pozornici. Posle hora je bila na redu folklorna sekcija sa tačkom: "Splet pesama i igara naroda Jugoslavije". Tada sam se u mislima premestila u publiku i "gledala" svoje drugarice i drugove obučene u narodne nošnje koji su igrali Veliko kolo. Bilo je divno. Zamišljala sam sebe u tom kolu i tog trenutka sam zaboravila na bolesno grlo i na usamljenost. Videla sam sebe u beloj, vezenoj bluzi, vezenim čarapama i u suknji obrubljenoj čipkom. Svidela mi se ta slika. Upisaću se u folklornu sekciju, odlučila sam tada. Tako razmišljajući počela sam da se mirim sa novonastalom situacijom. Nisam više bila nesrećna.
U danima bolesti sam prvi put osetila moć ćutanja i razumela zašto je tišina preduslov za razmišljanje. Naučila sam da slušam tišinu u sebi i shvatila da mi je ćutanje bilo potrebno kao inspiracija za odkrivanje svojih novih znanja i novih sposobnosti. Setila sam se mnogih knjga koje sam pročitala o ljudima koji su u samoći naučili da slušaju sebe i sva živa bića oko sebe. Čitala sam o Indijancima koji su znali da slušaju pa su razumeli govor trava, drveća i reka. Tog dana sam u to poverovala. Tako je moje ćutanje dobilo smisao a tišina postala prijatna.
Pomirena sa sobom, izašla sam na verandu i čekala da se moja porodica vrati sa priredbe. Dan se bližio kraju i videla sam da kod nas, u ravnici, sunce zalazi iza krošnje starog oraha na kraju našeg voćnjaka. Sakrilo se iza zelenog orahovog lišća i crnih grana, obojlo u crveno raskošno drvo koje se polako pretvorilo u veliku baklju i dugo gorelo jakom svetlošću. Sa neba je lila ružičasta svetlost i kao kiša padala na selo, na bašte i na sve nas. Kako je prolazilo vreme, svetlost je polako bledela i gubla sjaj, postajala je siva i gusta. Na nebu je prva zasijala sjajna Večernja zvezda, dok je trag ružičastog oblaka polako venuo kao nezemaljski cvet. Utihnule su ptice. Noć je svojim tamnim plaštom pokrila poslednju svetlost dana. Zavladala je tišina.
...nazad na datume i naslove...
Tog leta smo voleli strašne priče. Svake večeri smo, do duboko u noć, sedeli na klupici ispred naše ili neke druge kuće i pričali. Trudili smo se da izmislimo priče sa što strašnijim prizorima, prepričavali smo bajke u kojima su vladala strašna nadpridodna bića, čak smo i knjige koje smo čitali "ulepšavali" strašnim detaljima. Svi smo se trudili da izazovemo što više neverice i straha pa se ponekad dešavalo da se neko od dečaka sakrio iza živice od tamarike, šaputao neke nerazumljive reči ili imitirao neka nestvarna bića i još nas više plašio. Nisam se stvarno bojala, jer sam svoje priče izmišljala pa sam verovala da i drugi to čine.
Ali Mira nije bila takva. Ona je pričala istinite priče koje je nekad davno doživeo neko iz njene porodice ili neko od ljudi koje smo svi poznavali. Slušali smo je pažljivo, širom otvorenih očiju, i mada je negde u našoj svesti postojala sumnja, povlačila se pred jakim argumentima, tipa "moja baba" ili "moj deda". Poznavali smo i babu i dedu, znali smo da su jako stari i verovali da se u to davno doba, kada su oni bili mali, nešto od toga stvarno i dogodilo.
Jednoga dana, Mira nam je ispričala istinitu priču o navrndedi njenog dede, koji je imao svog ličnog đavola. Takvu priču još niko od nas nije čuo. Gledali smo je začuđeno i sa nevericom.
- Odakle mu đavo, pitala sam.
- Sam ga je stvorio.
- Kako, uskliknuli smo svi u glas.
- Bilo je ovako. Uzeo je jaje graoraste kokoške, ali ne svako jaje. To je moralo biti prvo jaje koje je ta kokoška snela, ali ne bilo kog dana, već 29. februara u noći punog meseca. Nosio ga je godinu dana, ispod levog pazuha. Jednom mesečno, u noći punog meseca je vadio jaje, izlagao ga mesečevim zracima i izgovarao neke nerazumljive reči. On nije znao šta te reči znače, nije znao ni onaj od koga ih je čuo. Znalo se samo da su čarobne. Posle godinu dana iz jajeta se izlegao đavo, obučen u plave pantalone i crvenu košulju. U jednom danu je porastao kao mlad momak. Đavoli to mogu. Imao je čovečji lik, bio je jako lep pa niko nije znao ko je zapravo. Dedin navrndeda Arkadije ga je prozvao Sima. Svi su mislili da je Sima sluga, jer nikog nije slušao osim njega.
- Šta mislite, rekla sam, kako bi bilo lepo da imamo jednog takvog đavola, koji će samo nas slušati i raditi sve poslove koje mi ne volimo?
- Ja bih se bojala, rekla je moja sestra, đavoli su zlobni i rade protiv ljudi.
- Jeste, i Sima je bio takav, složila se Mira. Dobar je bio samo prema dedinom navrndedi a svim ostalima je pravio štetu. Pričalo se da je onima koji su mu se zamerili palio žito, slao bolesti na ovce, svinje i krave, a jednog leta je sva stoka u selu stradala samo zbog njegove zlobe. Dedinog navrndedu Arkadija je naveo da se kocka, pomagao mu je da pobeđuje, ali mu je uvek stavljao na znanje da su te pobede njegova zasluga. Navrndeda Arkadije je na kartama zaradio mnogo novaca, čak je dobio i salaš nekog gazde preko Tise, koji se kasnije zbog tog gubitka obesio.
Uplašila sam se. Sima je bio baš jako zloban.
- Šta je posle bilo, pitala sam tihim glasom, kao da se bojim da me neko ne čuje.
- Prolazile su godine, nastavila je priču Mira, kada bi počeo da stari, Sima je odlazio sa imanja i ponovo se vraćao kao mlad momak. Tako je bilo sve dok dedin navrndeda nije umro. Posle njegove smrti imanje je nasledio njegov unuk Svetozar, koji je, kao i svi ostali, mislio da je Sima njihov sluga. Posle izvesnog vremena Sima mu se razotkrio i ispričao priču o svom "rođenju" i svim poslovima koje je obavio za njegovog dedu, kao i to da sada čeka nova naređenja jer je u njegovoj službi. Svetozar je bio jako pobožan čovek pa se zgrozio već od same pomisli da bi imao bilo kakvog posla sa đavolom. Bio je pametan i amišan pa je znao da se ne sme zameriti đavolu jer bi mogao da se okrene ptotiv njega. Dugo je razmišljao kako da ga se oslobodi i dosetio se. Jednog dana je pozvao Simu i zamolio ga da mu donese prsten sa najvećim dijamantom na svetu, koji se nalazio na dnu najdubljeg mora na svetu. Istog trena je Sima otišao i do dan danas se nije vratio. Od tada je prošlo mnogo godina. O Simi su se pričale neverovatne priče, mada je sve manje ljudi u njih verovalo. Samo oni najstariji su, duboko u duši, znali da je đavo nesmrtan i da je samo pitanje vremena kada će naći prsten i vratiti se. Bojali su se tog dana.
Slušala sam priču sa nevericom. Već sam htela da kažem da to nije istina ali sam se setila, da su đavoli jako osvetoljubivi. Zaćutala sam.
- Možda tamo u najdubljem moru nema prstenja, rekla sam sa nadom u glasu.
- Ima. Mnogo brodova je tamo potonulo. Naći će prsten i vratiće se, rekla je Mira.
U toj priči je bilo nečeg zbog čega je nisam mogla svrstati u grupu "strašnih priča sa sokaka". Strah od Sime je bio stvaran, jer je i Sima mogao biti stvaran. O đavolu Simi nisam pričala nikom, bojala sam se da ću samo ako ga spomenen izazvati zlo.
Ne bih se ja bojala Sime kad bi on bio kao svi drugi đavoli, crn i dlakav, sa rogovima, kozjom bradom i nogama i kad bi imao rep. Uplašila me je ta priča jer se Sima po izgledu nije razlikovao od drugih ljudi, zato sam se bojala da ga neću prepoznati kada se bude vratio.
...nazad na datume i naslove...
Naša komšinica, mama Đurđinka, je bila jako pobožna žena. Išla je u crkvu svaki dan u isto vreme pa smo po tome znali koliko je sati. Viđali smo je još izdaleka onako malu, mršavu sa crnom knjižicom u ruci, kako brzim hodom odlazi u crkvu, kao da se boji da će zakasniti i nešto važno propusti. Kada se vraćala išla je polako, duboko zamišljena, činilo se da je još uvek bila u nekim svetovima samo njoj poznatim a svima drugima nedostupnim. Mislili smo da tako izgledaju ljudi, koji su malopre videli Boga i bili ozareni njegovim svetlim licem i sjajem njegovog oreola. Gledajući je tako odsutnu, na momente nesvesnu svih koji su je okuživali, bila nam je strana i daleka. Od kada joj je umrla mati nije skidala crninu a njeno mršavo lice je postalo skoro providno. Tiha i ozbiljna, retko se smejala pa se ni mi, deca, nismo osećali prijatno kada bi je sreli. Kada sam jednom to na glas rekla u našoj kući, mama je odmah počela da je brani.
- Ona je jako dobra, pravedna je, vredna i uvek spremna da pomogne, samo je žalosna, a svako se sa svojom žalošću bori kako zna i ume. Jedni plaču a drugi ćute. Mama Đurđinka je od ovih drugih.
Jednoga dana, kada smo Bojka i ja igrale "školice" ispred naše kuće, prekoputa su se otvorila vrata i pre nego što smo je videle, čule smo njen ljutit glas.
- Sotono jedna, kako te nije sramota da kradeš, a najesen ćeš poći u školu, vikala je.
Bojka je odmah pobegla kući. Pošto mama Đurđinka na to nije obraćala pažnju, shvatila sam da je njen bes upućen meni. Uplašila sam se i utrčala u dvorište panično vičući "mama", "mama". Mama je izašla iz kuhinje, baš kad je ona ušla u naše dvorište.
- Šta se dogodilo?
- Kako šta se dogodilo, juče je ona, tu je pokazala na mene, ušla u našu "staru kuću" i krala jabuke.
Gledala sam je zaprepašćeno. Jabuke su bile moje omiljeno voće. Volela sam sve sorte od petrovača, slatkovača, brašnovača pa sve do malih crvenih cigančića. Sve te jabuke su rasle u našoj bašti a ja sam najviše volela zukvare koje mi nismo imali. Bila je to jako stara sorta, koja je rasla samo u bašti "stare kuće", kako je mama Đurđinka zvala kuću svoje majke. Te jabuke su bile tako jako kisele da ih niko nije jeo, a nisu bile dobre ni za pite jer je trebalo stavljati mnogo šećera da bi se bar malo popravio njihov ukus. Tako se govorilo. Odlazila sam često kod maaajke, nosila sam joj hleb ili vodu sa bunara a ona mi je davala jabuke.
- Ajde, pile moje, idi u baštu i naberi jabuka.
Brala sam najlepše jabuke, sa drveta a maaajke se samo smejala, znala je da ne volim one sa zemlje, jer su u njima bili mravi.
- I mravi su božja stvorenja, govorila je, a ja sam ćutala, jer nisam razumela Boga koji ih je stvorio. Šta će mu mravi, često sam se pitala.
Tako sam često bila u toj bašti, da sam se tamo osećala kao u našoj pa nisam ni pomislila da je sada, posle njene smrti, sve drukčije, tim pre što nam je mama Đurđinka još uvek donosila jabuke iz "stare kuće".
- Jeli to istina, ljutito je pitala mama.
- Jeste, preduhitrila me je mama Đurđinka, videla ju je naša komšinica, danas mi je rekla.
Stajala sam pred njom pognute glave, ćutala i gledala u njene crne cipele. Tada je na verandu izašao tata. Još jednom smo čuli celu priču. Tata je stisnuo usta, izvadio novčanik i mirnim glasom rekao:
- Komšinice pošto su jabuke, da ti platim?
- Bože, komšija, ne treba ništa da mi platiš, samo da znaš da od malog lopova poraste veliki lopov. A zbog krađe se ide u zatvor.
Mama Đurđinka je besno otišla iz dvorišta i zalupila vrata za sobom.
- Sedi da razgovaramo, rekao je tata.
Znala sam da je jako ljut, jer je govorio tiho a i mama je ćutala. Oboje su mi govorili kako je to što sam uradila ružno i da je to krađa. Pokušala sam da se branim govoreći da te jabuke iz "stare kuće" niko ne voli, da ih ima mnogo i da mi je maaajka dozvoljavala da ih berem.
- Eto vidiš, dozvoljavala ti je. Da si pitala mama Đurđinku, sigurno bi ti i ona dozvolila, još bi ti i korpu dala da ih pokupiš i tako joj olakšaš posao. Otišla si bez njene dozvole i znanja, zato je to krađa.
Bila sam zbunjena. Nisam shvatala razliku. U celoj priči su učestvovali isti ljudi, sve se događalo u istoj bašti, govorili smo o istom drvetu i istim jabukama. Ništa nisam razumela i nisam više htela ni da slušam. U mojim mislima je bila jasna samo reč "krađa" i reč "zatvor". Setila sam se priča koje nam je mama pričala o Kraljeviću Marku koga su Turci u zatvoru zaboravili, raznih hajduka koje su tamo mučili i Baš čelika koga su stavili u bure i okovali lancima. Zamišljala sam sebe u zatvoru dok su oko mene trčali miševi, milele bubašvabe, mravi i druga gamad a ja nisam mogla nigde da se sakrijem.
Posle tog događaja nisam izlazila na ulicu u vreme kad je mama Đurđinka odlazila ili se vraćala iz crkve. Pošto nisam razumela razliku u uzimanju bez pitanja i uzimanju ponuđenog, nisam prelazila preko puta ni nedeljom kada je ona zvala decu iz komšiluka i delila im gibanice sa makom i jabuke, za dušu njene majke. Mislila sam da je to zamka, jer su to bile iste one jabuke zukvare iz "stare kuće".
***
Od tada je prošlo mnogo vremena, danas na svet gledam drugim očima, a stvari merim drugom merom. I o svojim najbližim razmišljam drugačije. Ali jedna stvar se nije promenila. Znam da je, kada smo previše ljuti ili uzbuđeni bolje ćutati, jer možemo izreći teške reči koje više ne možemo povući. Možda ćemo tako zauvek raniti nečiju nežnu, dečiju dušu.